Опсада Алезије — разлика између измена

нема резимеа измене
==Бројност снага==
Прецизне цифре за величину армија које су учествовале, и број жртава, је тешко сазнати. Такве цифре су одувек биле моћна пропаганда. Цезар, у свом ''De Bello Gallico'', прича о помоћним трупама Гала које су имале 250,000 људи, вероватно претеривање да уздигне сопствену победу. На несрећу, једини подаци су римски и вероватно измењени. Модерни историчари верују да бројка од 80,000–100,000 људи је вероватна. Једина позната чињеница је да је сваки Цезаров војник добио Гала као роба, што значи да било око 40,000 заробљеника, углавном из гарнизона под опсадом. Помоћне трупе су претрпеле тешке губитке, као и многе друге армије које су бежале пред оружјем брзе римске коњице.
 
== Подследице ==
Битка код Алезије је постала задњи организовани отпор римском освајању Галије, и представља дефинитивно освајање Келта од стране Римљана. После Алезије, континетална Галија је била освојена, тако постајући римска провинција и бива подељена на мање јединице. Све до трећег века се организовани отпор неће појавити. Браниоци Алезије су заробљени као и помоћне трупе. Они су или били продати у робље или дати као ратни плен Цезаровим легионарима, осим чланова Едуи и Арверни племена, који су ослобођени и помиловани због њихове важности Риму.
За Цезара Алезија је огроман лични успех, и војно и политички. Сенат, изманипулисан од стране Катона и Помпеја, je oбјавио 20 дана захвалности за победу, али су блокирали Цезару част тријумфалне параде, што је био зенит каријере једног римског генерала и велика част. Политичке тензије су се повећале, и две године касније, 50 године п.н.е. Цезар је прешао [[Рубикон]], што је изазвало римски грађански рат 49–45 године п.н.е., у ком је он победио. Након што је изабран за конзула, за сваку годину за време рата, и након што је постављен неколико пута за диктатора, коначно је постављен за ''dictator perpetuus'' (доживотни диктатор), од стране Сената 44 године п.н.е. Стално повећање његове личне моћи и славе је подривало темеље Римске Републике, што је довело до успостављања Римског Царства.
 
Цезарови заповедници коњице су ишли различитим путем. Лабијенус се удружио са Оптиматама, конзервативцима у у грађанско рату, и убијен је за време битке код Mунде. Требоније, један од њему омиљених заповедника, је постао конзул, уз помоћ Цезара 45 године п.н.е. и касније је учествовао у атентату на Цезара 44 године п.н.е. на Мартовске Иде (15. Март). Он је сам убијен годину дана касније. Антоније је наставио да подржава Цезара. Постао је Цезаров други у команди, поверена му је Италија за време Цезаровог одсуствовања. У 44 год. п.н.е. је Цезару постао конзуларни колега. Након Цезаровог убиства, Антоније је прогонио његове убице и јурио врховну моћ са [[Октавијан Август|Октавијаном]], прво формирајући савез са њим, а потом и са Марком Лепидом који се називао Други Тријумвират који се распао Антонијевим нападом и [[Битка код Акцијума|битком код Акцијума]]. Заједно са својим савезником и краљицом љубавницом Клеопатром VII је побегао у Египат и извршио самоубиство.
 
Верцингеторикс је заробљен и одведен у Рим где је наредних 5 година чекао да буде погубљен и изложен у Цезаровом тријумфу (величанствена парада у част генерала). Што је била римска традиција у погледу са пораженим непријатељским лидерима, на крају параде је одведен у Тулијанум (такође познат и као Мамертински затвор) где је речено да је био задављен, мада је највероватније био погубљен у затвору.
 
==Важност==
Цезарова победа над комбинованим Галским снага је довела до римске доминација над Галијом наредних 500 година. Победа је такође изазвала његову свађу са римским аристократама, што је довело до његове инвазије на Италију. <ref>Paul K. Davis, ''100 Decisive Battles from Ancient Times to the Present: The World’s Major Battles and How They Shaped History'' (Oxford: Oxford University Press, 1999), 56.</ref
 
== Извори ==
97

измена