Амијан Маркелин — разлика између измена

м
navodnici
м (r2.7.3) (Робот: додато eo:Amiano Marĉelino)
м (navodnici)
Иако Грк, Амијан је писао своју историју на латинском, језику који је добро упознао током реторског школовања у Антиохији, као и током службе у гарди пошто је латински све до почетка 7. века остао званични језик римско-византијске војске. Избор латинског за језик на којем је писао можда је био диктиран Амијановој окренутости римској величини и традиционализму. Амијанов латински није раскошан као језик класичне књижевности [[Октавијан Август|Августовог]] доба али вероватно одражава говор период у коме је аутор живео. Што се извора тиче, Амијан је, као што је већ споменуто, током своје војне службе могао водити неку врсту кратког дневника. Доцније је, као необично савестан и темељан историчар, изгледа користио разнолику документарну грађу, аутентична царска писма, па чак и јавне натписе. Доста белешки направио је записујући сећања сведока догађаја од високих дворана, попут Јулијановог верног коморника евнуха Еутерија кога је срео у Риму, до анонимних учесника у великим догађајима, попут Валенсовог гардисте који је био уз цара на самрти. Најзад, Амијан је доста путовао, обилазио попришта различитих догађаја и можда о понечему дискутовао са својим савременицима и познаницима као што су били [[Либаније]] и [[Аурелије Виктор]]. Користио је и неке данас изгубљене наративне изворе нпр збирку царских биографија насталу средином 4. века која се у науци назива Kaisergeschichte.
 
Амијанова '''''Историја''''' донела је свом аутору славу већ за живота. Међутим, изгледа да је већ у 5. веку добар део уводних књига изгубљен, вероватно због свог компилаторног карактера. Почетком 6. века песник и граматичар [[Присцијан]] спомиње поименце Амијана као свој извор, а нешто касније га је стилски и тематски следио [[Касиодор]]. Након тога, Амијаново дело пало је у заборав, али је сачувано захваљујући труду и интересовању средњовековних калуђера. Од укупно 16 сачуваних рукописа, два најстарија су настала у 9. веку у немачким бенедиктинским манастирима Херсфелд и Фулда, а остали потичу из 14. и 15. века. Научној, па и широј јавности, Амијана је открио хуманиста [[Пођо Брачолини]] (1380.-1459.),"проналазач"проналазач“ неколико [[Цицерон|Цицеронових]] говора и [[Лукреције|Лукрецијевог]] списа ''О природи ствари''. Како би дошао до фрагмената Амијановог дела Брачолини је морао да поткупи једног од монаха из опатије Херсфелд. Данас, када се период Позне антике посматра као једна од занимљивијих области у историографији, чија се појмови и проблеми стално редефинишу и допуњују, Амијаново дело ужива велики углед, па и популарност.
 
== Литература ==
1.572.075

измена