Боетије — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м r2.7.2) (Робот: уклоњено diq:Boethius |
м navodnici |
||
Ред 26:
{{цитат3|Ако је срећа највеће добро бића, које живи по разуму, и ако оно, што се на било који начин може одузети, није највеће добро, јер се пред њим истиче оно, што се не може уграбити, очито је да несталност удеса не може потпомагати стицање среће. Притом онај, којег вуче та непостојана срећа, или зна да је она непроменљива, или не зна. Ако не зна, како ли може бити сретан удес заснован на заслепљености незнања? Ако пак зна, нужно је да се боји, да не би изгубио оно, за што не сумња да се може изгубити, па му зато непрекидан страх не допушта, да буде сретан. Или пак, ако то изгуби, држи да не мора за то марити? И по томе је оно добро, чији се губитак може равнодушно подносити, доиста врло незнатно.|[[Утеха филозофије]] (124 - 125)<ref>[http://www.filozofija.net/index.php?option=com_content&task=view&id=1364&Itemid=1 Vjeko Kolajić, Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze]</ref>}}
На први поглед, Боецијево омање дело, од неких стотинак страна, са наизменичним кратким пасажима прозе и стихова, личи на пуку колекцију списа других аутора. Али све је одиста Боецијева творевина, антологија његових сопствених болних класичних сећања. Nam in omni adversitate fortunae infelicissimum genus est ifortunii, fuisse felicem. (Јер у сваком неповољном обрту судбине, најгора несрећа састоји се у томе што смо некада били срећни.) У ово мало страна његово огромно познавање античких филозофа постало је рафинирано, украшено и поједностављено. Кроз драматичан дијалог богиња Филозофија, Боецијева саговорница, води нас од самосажаљења кроз „блажи
Али ако је Бог све већ унапред одредио, како можемо бити слободни да бирамо? Филозофија, богиња пуна утехе, разликује Божији начин разумевања ствари од човековог. Та разлика своди се на њихов различит однос према времену. Ум непролазног Бога „обухвата у себи целину вечног живота у једној једновременој садашњости“. „Све што живи у времену постоји у садашњости и напредује од прошлости ка будућности, и нема ничега у времену што може једновремено да обухвати читав опсег свога живота: оно је у позицији да још увек не поседује сутра а већ је изгубило јуче. У овом садашњем животу не живиш ништа потпуније него у том несталном и пролазном тренутку." Ово објашњава зашто божје предзнање не пориче човекову моралну одговорност.
| |||