Дјед Растудије — разлика између измена

Живео је крајем 12. и почетком 13. века. Из Баталова списка знамо да је он био оснивач "реда„реда господина Растудија"Растудија“ у Босни у који се је већ [[1203]]. уписало 12 "редовника"„редовника“ (крстјана), од којих су Драгић Љубиша и Дражета учествовали у [[Билинопољска изјава|изјави одрицања раскола на Бољином пољу]]. Растудија и његове присталице је као јеретике на првом синоду у [[Манастир Жича|Жичи]] [[1221]]. године осудила [[Српска православна црква]], који баца проклетство на њих:

|Синод Српске православне цркве<ref>Наведено према: Миодраг М. Петровић: Помен богумила - бабуна у законоправилу светога Саве и "Црква„Црква босанска"босанска“, Београд, 1995. године</ref>}}

Многи истраживачи поистовећују Растудија са Аристодијем, који, осуђен од католичке цркве и протеран из Далмације, налази уточиште у Босни [[бан Кулин|бана Кулина]].<ref>Милан Будимир, Са балканских источника, Српска књижевна задруга, Београд, 1969.</ref> Према католичким изворима, у [[Задар|Задру]] је у 12. веку било много "јеретика“„јеретика“. Ту су, међу осталима, била и двојица далматинских патарена, браћа Аристодије и Матеја, синови Грка Зоровавела, који се у другој половини [[12. век]]а у Задар доселио из Апулије. Они су од своје младости били задарски грађани, а зна се да су били "''вјешти латинској и славенској књизи''". Аристодије и Матеја касније прелазе у [[Сплит]], где се спомињу као предводници патаренског покрета, који окупљаја мноштво грађана. Али, у град убрзо стиже и сплитски [[надбискуп Бернард]], који започиње прогон јеретика. Сплитски патарени бивају протерани из града, а сва њихова имовина заплењена. Прогнани далматински хришћани проналазе уточиште у Босни, где их бан Кулин срдачно прима.