Карабин — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м navodnici
Autobot (разговор | доприноси)
м navodnici
Ред 4:
'''Карабин''', од француске речи -{''carbine''}- (изговара се -{/ˈkɑrbiːn/}- или -{/ˈkɑrbaɪn/}-) је ватрено оружје налик на пушку или мускету које је изворно спадало у наоружање коњице током XIX и почетком XX века. Пешадија тог доба је била наоружана дужим оружјем веће снаге, док је коњица имала краће и лакше оружје, прилагођено борби на коњу.
 
Многи карабини, посебно модерних конструкција, су развијени од пушака и у суштини представљају њихове скраћене верзије. Испаљују исту [[Metak|муницију]], мада чeсто са мањом почетном брзином услед мање дужине цеви. У многим случајевима карабини и пушке у наоружању појединих земаља нису били сродни у техничком смислу; рецимо користили су другачију муницију и били су другачије конструкције (премда су карабини и даље били слабије конструкције или мање величине). У различитим временским раздобљима пушке су биле чешће од карабина, а важи и обрнуто.
 
Ређе се сусрећу карабини који испаљују пиштољску муницију, осмишљени као спој брзине паљбе револвера или полуаутоматског пиштоља и прецизности дужег оружја са пушчаном цеви и кундаком. Оваква оружја се у принципу користе као прецизнија алтернатива традиционалном пиштољу, и дан данас их користе поједини полицијски тимови и цивилни спортски стрелци.
Ред 16:
[[Слика:Lepage silex gun dite du Premier Consul circa 1800.jpg|десно|320п|мини|Карабин „Силекс“ [[Наполеон I Бонапарта|Првог конзула]], рад славног француског пушкара Жана Лепажа око 1800.]]
 
Карабин је изворно био лакше, краће оружје, развијено за коњицу. Карабини су били довољно кратки да би могли да се пуне и испаљују са коња, али се то радило веома ретко, јер коњ у покрету представља веома нестабилну основу, а када се заустави, војнику је много лакше да напуни оружје и да гађа ако сјаше, чиме истовремено постаје и ситнија мета.
 
Главна предност карабина је лако ношење. Коњичке јединице су у стању да удобно носе мускете пуне дужине под условом да се ради само о кретању из тачке А у тачку Б (пракса изворних [[драгон]]а, а касније и пешадије са коњима); коњичка јединица, са друге стране, је морала да има покретљивост и да се суочава са непријатељском коњицом у јуришима са исуканим сабљама, па је ношење било каквог дугачког предмета престављало опасaн терет. Карабин у већини случајева није био дужи од сабље у корицама, а оба оружја су ношена тако да врховима не сметају лактовима јахача, а да при томе доњим деловима не сметају коњским ногама.
Ред 26:
[[Слика:Spencer-rifle.JPG|десно|320п|мини|Спенсерова репетирка]]
 
Током XIX века, карабини су често развијани независно од пешадијских пушака, и у многим случајевима нису користили ни исту муницију, што је отежавало снабдевање. Изузетан искорак у развоју ове врсте оружја остварен је крајем [[Амерички грађански рат|Америчког грађанског рата]] [[Карабин Спенсер|карабином Спенсер]]. Ово оружје је међу првима користило сједињени метак са ивичним паљењем и поседовало је магацин са опругом, смештен у кундаку, који је примао седам метака. Метак је убациван у цев помоћу закривљене полуге која је истовремено служила као браник обараче, слично каснијим пушкама система „Хенри“ и „Винчестер“. Ударач се налазио са спољне стране оружја, у стилу дотадашњих перкусионих пушака, и његово запињање се обављало ручно, независно од убацивања метка у цев.
 
Крајем XIX века је у многим земљама постало уобичајено да се пушке са обртно-чепним затварачима (система Маузер, на пример) производе у пуној величини и верзији карабина. Један од најпопуларнијих и најпрепознатљивијих карабина је била Винчестерова рептетирка, која је произвођена у неколико верзија које су користиле [[револвер]]ску муницију. Ово је чинило идеалан избор за [[каубој]]е и истраживаче Америке, јер су могли да носе револвер и карабин који користе исту муницију.
Ред 33:
[[Слика:Saginaw-M1.jpg|десно|320п|мини|Сагино [[ Карабин M1]] који су користиле оружане снаге САД у [[II светски рат|II светском рату]], [[Корејски рат|Корејском рату]] и мањем обиму у [[Вијетнамски рат|Вијетнамском рату]].]]
 
У деценијама након [[I светски рат|I светског рата]], стандардне пешадијске пушке које су користиле војске широм света постале су краће, било скраћивањем постојећих конструкција, било наоружавањем јединица карабинима, уместо дугим пушкама.
 
[[Слика:Karabiner 98k.jpg|десно|320п|мини|Маузер ''Кратки карабин 98'', ''{{јез-нем|Karabiner 98 Kurz}}'' скраћена верзија пушке 98]]
Ред 55:
 
[[Слика:Sturmgewehr 44.jpg|десно|320п|мини|[[Штурмгевер 44|Јуришна пушка 44]] {{јез-нем|Sturmgewehr 44}}, или МП44]]
Немци су почетком [[II светски рат|II светског рата]] почели са испитивањима карабина са аутоматском пљбом, који су испаљивали стандардну пушчану муницију. Испитивања су показала да ова је варијанта далеко од идеалне, јер се испоставило да није могуће контролисати трзај класичне пушчане муниције при рафалној паљби. Због тога је развијен такозвани [[средњи пушчани метак]]. Ово је постигнуто смањењем дужине, а тиме и снаге стандардног „маузеровог“ пушчаног метка 7,92 × 57. Нови метак је означен као 7,92 × 33 {{јез-нем|Kurz}}, односно кратки. Око овог метка је развијен аутоматски карабин, означен као [[Штурмгевер 44|МП43]] или Машински пиштољ, модел 43 {{јез-нем|Maschinenpistole 43}}. Након ситних изменама, оружје је преименовано у МП44, да би коначно било названо СтГ44, што је скраћено за {{јез-нем|Sturmgewehr 44}}, или у преводу „Јуришна пушка 44. Овај назив је дао Хитлер лично када се на демонстрацији овог оружја уверио у његову ватрену моћ. <ref>[http://www.lexikon-der-wehrmacht.de/Waffen/sturmgewehre.htm Lexikon der Wehrmacht<!-- Bot generated title -->]</ref>.
 
[[Слика:AK-47 type II Part DM-ST-89-01131.jpg|десно|320п|мини|[[АК-47]] или {{јез-рус|Автомат Калашникова образца 1947 года}}]]
Ред 71:
Тренд супербрзе муниције малог калибра је настављен 1974. када је у [[СССР]]-у усвојен нови средњи пушчани метак 5Н7, калибра 5,45 × 39 -{mm}-. Постојећа пушка [[АК-47]] је прилагођена новом метку, а модел је назван АК-74, или {{јез-рус|Автомат Калашникова образца 1974 года}}. У односу на АК-47, АК74 одликују: побољшана ергономија кундака, мања тежина од само 3.300 грама, знатно већа почетна брзина зрна од 900 метара у секунди, већа прецизност, мањи трзај и боља контрола при рафалној паљби. Радни век је знатно повећан тврдим хромирањем цеви, а пушка је добила и нови компензатор одскочног угла, који је истовремено и скривач пламена. При свему томе, задржана је поузданост и једноставност оригиналног Калашњикова.
 
Масовно увођење у наоружање карабина, оружја мањег домета и мање прецизности, довело је до потребе за прецизним оружјем са стандардном пушчаном муницијом, или водном снајперском пушком.
 
Концепт је преузет из совјетске војне доктрине. За разлику од правог снајпера, врхунског стрелца наоружаног пушком високе прецизности и обученог у посебним тактикама, водни снајпер пружа подршку пешадијској јединици дејствима против циљева до 1.000 метара. Водна снајперска пушка се у англосаксонској литератури назива још и {{јез-енг|designated marksman rifle}}. <ref>[http://www.globalsecurity.org/military/library/policy/army/fm/3-22-9/c07.htm#sectionvii FM3-22.9 Chapter 7 Advanced Rifle Marksmanship (Phase IV of Basic Rifle Marksmanship)<!-- Bot generated title -->]</ref> Ово су углавном полуаутоматске снајперске пушке јефтиније израде и мање прецизности од правих снајперских пушака, којима се, у зависности од формације, обично наоружава по један војник из сваког стрељачког одељења. Примери водног снајпера су амерички М-21 - прецизнија верзија пушке М-14, руска СВД {{јез-рус|Снайперская винтовка Драгунова}}, а код нас [[Застава М76]].