Метеорологија — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м r2.7.2+) (Робот: додато fo:Veðurfrøði
Autobot (разговор | доприноси)
м navodnici
Ред 3:
'''Метеорологија''' је [[наука]] о [[Земљина атмосфера|Земљиној атмосфери]] и променама у њој. Метеорологија проучава промене [[време (метеорологија)|временских услова]] око нас. Спада у групу [[геофизика|геофизичких]] наука. Неке од главних појава које се проучавају су количина и врста [[падавина]], [[грмљавинска олуја|грмљавинске олује]], [[торнадо|торнада]], [[тропски циклон]]и и [[тајфун]]и. Битан утицај времена на људе и људске активности довео је до развоја науке о [[прогноза времена|прогнози времена]].
 
Реч метеорологија потиче од грчке речи "метеорон"„метеорон“ која се односила на све појаве на небу. Занимање човека за време које га окружује постојало је откад и сам човек. Већ у старој Кини, Индији, Египту и Грчкој људи су расправљали о ветровима и падавинама и покушавали да схвате и објасне те временске појаве. Прва књига са описом и тумачењем временских појава је Аристотелова Метеорологика (340. године пре Христа), а обухватала је све појаве изнад тла. Наредних векова, скоро хиљаду година, метеорологија се није уопште или се врло сабо развијала. Из тог времена постоје ретки записи (анали), углавном црквени, о времеским појавама, посебно непогодама.
 
Почеци метеорологије леже у проматрању тренутног времена и нагађања какво би оно могло бити у врло блиској будућности. Аристотелов наук и његова Метеорологика били су у [[антици]] и [[средњем веку]] врло цењени и заправо једини колико-толико научни метеоролошки почеци. Тако је било све док [[Рене Декарт]], [[Галилео Галилеј]] и остали нису нагађања почели замењивати инструменталним проматрањима почетком [[17. век]]a. Најосновнији инструменти за спровођење тих посматрања и мерења, [[барометар]], [[хигрометар]] и [[термометар]], изумљени су у раздобљу између 1650. и 1750. године. Спајање теорије и експеримента укључивало је и [[Исак Њутн|Њутнове]] законе кретања, експерименте Блеза Паскала, Едмеа Мариота, Роберта Хука, Едмунда Халија и осталих на хипсометрији (прецизном мерењу надморске висине), затим истраживања Роберта Бојла на гасовима те Халија, Георга Хадлија и Јеана Ле Ронд д'Алемберта о атмосферској циркулацији.