Монаштво — разлика између измена

м
navodnici
м (r2.7.3) (Робот: додато eo:Monaĥismo)
м (navodnici)
Сангха има важну улогу у друштву будистичких земаља, која се заснива на узајамним односима између монаха и световњака. Први су чувари и преносиоци Будиног учења (дхаме) и учитељи световњака; други се, заузврат, старају о њиховим материјалним потребама снабдевајући их храном, одећом и подижући им манастирска здања<ref name="Rečnik budizma"/>.
 
У неким теравадинским земљама присутан је обичај да дечаци проведу неколико година у сангхи пре но што достигну пунолетство; они који то чине стичу већи углед од других, који не упражњавају ову праксу<ref name="Rečnik budizma"/>. Такво краткотрајно приступање сангхи често се предузима током три месеца Васе, кишног раздобља, или "будистичког„будистичког Великог поста“.
 
== Хришћанско монаштво ==
Монашки покрет је настао у нитријској пустињи у [[Египат|Египту]] крајем 3. и почетком [[4. век]]а, а његови оснивачи су били [[Коптска православна црква|Копти]]. Оцима монаштва се сматрају свети [[Антоније Велики]], [[Павле Тивејски]], [[свети Пахомије]] и [[Ава Амун]]. Антоније се сматра оснивачем отшелничког монаштва, а Пахомије манастирског општежитија. Збирке изрека славних пустињских отаца и приче о њиховим животима су поставили основне норме монаштва. Из Епипта се монаштво брзо проширило у Палестину, Сирију, Месопотамију, Малу Азију и даље у Италију. Монаштво није започело као установа или институција Цркве, већ је било стихијна и спорадична појава. Монаштво је започело као лаички и приватан покрет, а оснивачи монаштва нису имали чинове у црквеној јерархији, сматрајући да је то неспојиво с монашким звањем. У монашким заједницама Истока је постојала јака тежња ка напуштању световних добара.<ref name="Britannica">[http://www.britannica.com/EBchecked/topic/37864/asceticism/433/Forms-of-religious-asceticism Asceticism, Encyclopædia Britannica]</ref> [[Манастири]] су у почетку од стране црквених и световних [[власт]]и сматрани за појаву која делује изван званичних институција и постојала је тензија између црквеног [[клер]]а и монашких заједница.
 
Монашке заједнице, које су се развиле од пустињских отаца, су током 4. и 5. века преплавиле урбане центре Истока, посебно [[Константинопољ]] и [[Антиохија|Антиохију]].<ref name="Frank">Frank, Georgia. 2000. The Memory of the Eyes: Pilgrims to Living Saints in Christian Late Antiquity. Transformation of the Classical Heritage. Los Angeles: University of California Press (str. 13-14)</ref> Ови "слободни"„слободни“ монаси нису потпадали под било какав вид црквеног или [[епископ]]алног надзора, већ су лутали улицама упражњавајући нерад, проповедајући, па чак и шиканирајући људе.<ref name="Frank"/> Црква је реаговала тако што је осудила овакав начин живота као [[Месалијани|месалијанску]] јерес, чиме су успостављени темељи традиционалног облика монаштва који се развио у средњем веку, са манастирима и њиховим старешинама ([[игуман]]има, [[опат]]има).<ref>Dunn, Marilyn. The Emergence of Monasticism. Oxford, Blackwell Publishers (str. 58-89), 2000.</ref> Настанком кеновијског (или ценобитског) облика монашта, општим монашким правилима је додато и покоравање старешини.<ref name="Енциклопедија живих религија"/> Али поједини подвижници су одлазили и из манастирских заједница, зато што су општежитељни манастири ипак живели у додиру са светом.<ref name="О монаштву"/> То су били отшелници, пустињаци, анахорете, столпници, затворници. Међутим, без обзира ли су живели осамљено или у заједници, монаси су тежили да задобију [[врлина|врлину]] [[понизност]]и, која је значила одвајање од световних жеља и губитак егоцентричног погледа на свет.<ref name="Енциклопедија живих религија"/>
 
Иако заповест о сталној молитви није у хришћанству била нешто ново<ref>„Молите се без престанка"престанка“ - каже апостол у првој посланици Солуњанима 5,17.</ref>, била је нова идеја молитве као јединог садржаја живота, ради чега је било потребно издвајање од света и свих његових обавеза. [[Анахореза]] (издвајање) је била основна новина монаштва, појава у животу Цркве која није имала преседана. Монаштво настаје из искуства неуспеха, из немогућности да се помире два става хришћанске антиномије - „не од овога света"света“ и „у свету овоме“. Одатле и „анахореза"„анахореза“, одлазак из света, повлачење у пустињу или манастир, повлачење физичке границе између себе и света. Ипак, временом долази до повратка монаштва у црквену заједницу и постепено прерастање у црквену институцију. Тај процес се изражавао и у физичком враћању монаштва, то јест подизању [[манастир]]а и у градовима, у самом центру „света“.
 
=== Видови хришћанског монаштва ===
1.572.075

измена