Патрицији — разлика између измена

Латинска реч ''patricius'' изводи се од речи ''pater'' (= "отац„отац"), јер су се чланови [[Римски сенат|римског сената]] од најстаријих времена називали ''patres'' (= "очеви„очеви").

Антички извори не нуде јасну дефиницију разлике између патриција и [[Плебејци|плебејаца]] (који се најједноставније дефинишу као сви остали грађани који нису били патрицији), те ово питање остаје једно од највећих нерешених питања историје старог Рима. Патрицији се најчешће сматрају припадницима богатих и моћних породица које су стекле власт над плебејским породицама, али неки историчари тврде да је ова теорија превише симплистичка. Пошто се сматра да је у најраније доба римске историје чланство у сенату било наследно, то је могао бити фактор који је једну групу породица издвојио од осталог становништва. Међу самим патрицијима понекада се правила разлике између ''gentes minores'' (= "незнатније„незнатније породице"породице“, тј. оне које су касније стекле патрицијски статус) и ''gentes maiores'' (= "угледније„угледније породице"породице“, тј. оне које вуку патрицијско порекло од старих времена).

У доба позне републике богате патрицијске породице већ су биле део нове владајуће римске елите – [[нобилитет]]а, а статус патриција није собом носио никакве привилегије, осим можда мало већег степена друштвеног угледа. То је постало сасвим очигледно 59. године п. н. е. када је патрициј [[Публије Клодије Пулхер]] био усвојен од стране једног плебејца (притом годину дана млађег од њега) јер је желео да се кандидује за народног трибуна. Један од ретких службених положаја који је остао доступан искљчиво патрицијима био био је положај ''[[Rex sacrorum]]'' (= отприлике "краљ„краљ религије"), што је теоретски била највиша свештеничка дужност, али је у пракси била потчињена врховном свештенику ''([[pontifex maximus]])''.

У доба [[принципат]]а и раног царства патрицијски статус још увек је означавао друштвени углед. Због тога су цареви своје верне сараднике масовно проглашавали патрицијима. Можда је и то допринело коначној деградацији значења и угледа патрицијског статуса. До завршетка [[Криза III века|кризе 3. века]] некадашње значење термина "патрициј"„патрициј“ сасвим се изгубило. Цар [[Константин Велики]] обновио је употребу термина ''patricius'', али он сада представља само почасну титулу која се додељивала онима који су својом службом показали оданост цару и држави. У том је периоду у царству истовремено било само неколико патриција, а понекада само један. До 5. века у [[Западно римско царство|Западном римском царству]] овај је термин почео означавати човека који из цареве сенке заправо влада царством и држи стварну политичку и војну моћ, какви су били [[Стилихон]], [[Флавије Аеције|Аеције]], Бонифације и [[Рицимер]]. У [[Бизантско царство|Источном римском царству]], где су цареви и даље држали стварну власт, употреба ове почасне титуле опстала је све док латински није сасвим замењен [[Грчки језик|грчким]] као званичним језиком царског двора.