Пријатељи (мемоари) — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м navodnici |
|||
Ред 16:
==Госпођа Криста Ђорђевић==
[[Криста Ђорђевић|Кристу Ђорђевић]] Ћосић назива „једином југословенском партизанком која је била Госпођа“. Рођена је [[1892]]. године у Загребу, а отац јој је био познати српски политичар и банкар Светислав Шумановић, стриц чувеног сликара [[Сава Шумановић|Саве Шумановића]]. По завршетку Првог светског рата удала се за Србина из Хрватске Ђурицу Ђорђевића, професора Медицинског факултета, који се [[1918]]. године доселио у Београд. Криста и Ђурица су активно учествовали у културном жиботу Београда између два светска рата, помажући многе уметнике, као што је вајар [[Сретен Стојановић]], а Криста је са том праксом наставила и после Ђуричине смрти [[1936]]. Активно је суделовала у изградњи уметничког павиљона
[[1941]]. године да не би била ухапшена од стране специјалне полиције, Госпођа (како су је сви, па и [[Тито]] и [[Иво Лола Рибар]], звали) се склонила у село Страгаре, у кућу Дуле и Светислава-Тиле Јовановића (кога су [[1944]]. заклали [[четници]]). Ту је и упознала Добрицу Ћосића, који је у то време био партизан. После рата, Ћосић и његова супруга Божица су живели са Госпођом у Београду, али како је Ћосићева кћерка Ана (рођена [[1954]].) расла, то је угрожавало Госпођин мир и комфор, па су [[1957]]. морали са тугом да се растану. Од Госпођиних политичких пријатеља, после рата најоданији јој је остао [[Петар Стамболић]], који је до њене смрти [[1981]]. бринуо о њој. У Ћосићевом сећању она је остала
== [[Антоније Исаковић]], животни друг==
Ред 24:
[[Антоније Исаковић|Антонија Исаковића]] је Ћосић упознао [[август]]a [[1941]]. посредством народног хероја [[Миодраг Чајетинац|Миодрага Чајетинца]], тада студента и секретара среског комитета [[СКОЈ]]-а, будућег командира Расинског партизанског одреда (погинуо [[јануар]]а [[1943]].). Антоније је уживао велики углед међу локалним скојевцима због буржоарског и богаташког порекла, јер је као син трстеничког адвоката и унук највећег рачанског богаташа одбацио лагодан живот, а чак је и истеран из гимназије због комунистичког деловања.
Иако је Ћосић аутоматски имао жељу да дружи са Лулетом (како су Исаковића сви звали), жеља му се није остварила, пут их је одвео у различите партизанске одреде и следећи пут ће се срести тек октобра [[1944]]. године у тек ослобођеном [[Београд]]у. [[22. октобра]] у
Ћосић и Исаковић су током свога шезедесетогодишњег пријатељства имали успона и падова. Ћосић Лулета назива писцем
==[[Мића Поповић]] и пријатељи==
Ово поглавље романа је најдуже, јер у њему Ћосић описује и највише пријатеља и пријатељстава. Добрица Ћосић је први контакт са [[Мића Поповић|Мићом Поповићем]] имао јануара [[1945]]. године, када му је као уреднику
Тада, крајем четрдесетих година прошлог века је једна група пријатеља почела да се окупља у Симиној Улици 9. Између осталих ту су били: [[Добрица Ћосић]], [[Михиз]] ("Биографију о
Са сигурношћу се може рећи да су дружења у Симиној 9. на Ћосићев књижевни рад оставила упечатљив и неизбрисив траг. Остатак овог поглавља се бави сваким од
==[[Оскар Давичо]], велики песник у времену велике обмане==
Ред 40:
[[1939]]. године млади [[Ској]]евац [[Добрица Ћосић]] је у Букову код [[Неготин]]а учио Средњу пољопривредну школу. У то доба је први пут чуо [[Оскар Давичо|Давичове]] револуционарне стихове, којима се толико одушевио да је желео да му се, уколико погине они напишу на споменику. Тек после рата у Београду [[1945]]. године сазнао је да је те стихове писао Оскар Давичо. Тада је први пут прочитао и одмах напамет научио Давичову песму „Србија“, коју Ћосић сматра „најбољом патриотском песмом на српском језику“. У јесен [[1948]]. године Ћосић и Давичо су први пут разговарали у Агитпропу ЦК КП Србије (чији је члан Добрица био), где га је Добрица позвао да га мобилише у агитациону борбу против Резолуције Информбироа. После тог првог разговора они су одмах постали другари: све што би написали или планирали да напишу прво су читали један другоме. Оскар је први прочитао Ћосићев први роман „[[Далеко је сунце]]“ и убедио га у његову књижевну вредност; Ћосић Давича назива „књижевним учитељем“. Обојица су били чланови редакције часописа „Нова мисао“, покренутог [[1953]]. под идеолошким руководством Милована Ђиласа.
Пријатељство Оскара Давича и Добрице Ћосића потрајало је до Брионског пленума 1. јула [[1966]]. године и Титовог јавног обрачуна са [[Александар Ранковић|Александром Ранковићем]]. Давичо је био члан ЦК СК Југославије, и то на Ћосићев предлог [[Александар Ранковић|Ранковићу]], пошто је Добрица то место одбио [[1964]]., јер је тада био већ озбиљно поколебан титоиста. [[Антоније Исаковић]], [[Оскар Давичо]] и [[Добрица Ћосић]] билу су истомишњеници у
Све што је Ћосић написао после "[[Бајка|Бајке]]", коју је читао у рукопису и сматрао
[[Оскар Давичо]] је умро 30. септембра [[1989]]. године. Кажу да му је једна од предсмртних жеља била да разговара са Ћосићем, коме је жао што за то није знао. А у новом издању
==[[Танасије Младеновић]], друг до краја==
[[Добрица Ћосић]] и песник [[Танасије Младеновић]], који је у то доба био начелник пропагандног одељења [[Главни штаб НОВ и ПО Србије|Главног штаба НОВ и ПО Србије]], први пут су се срели у [[август]]у [[1944]]. на планини [[Радан|Радану]], изнад [[Пуста река|Пусте реке]], а боље се упознали и зближили [[1947]]. одлазећи заједно у лов.
Удаљили су се када је заснован модернистички покрет и када су се српски писци поделили на
Њихово поновно зближавање Ћосић овако види: "''Ако је тада, у идолошком друштву и времену, а обојица смо били идолошки људи, та књижевна свађа била довољна да се неколико година не дружимо и мимоилазимо, крајем шездесетих и почетком седамдесетих иста она сила која нас је удаљила, Партија и њена идеологија, нападима на
Танасије Таса Младеновић умро је [[12. јануар]]а [[2003]].
Ред 59:
"Миодраг је једини мој пријатељ који ме никада није повредио и кога, верујем, ни ја у свом журном животу нисам стигао да повредим. У пола века нашег дружења, никад се нисмо ни споречкали, а камоли посвађали или изневерили, што се често догађало у мојим пријатељствима, због чега су се нека и несрећно окончавала."
Ћосић се у овом поглављу мање бави својим односом са Протићем, кога сматра за једног од својих најближих пријатеља, а више Протићевим ликовним и књижевним радом, из кога посебно издваја књигу "[[Нојева барка]]", којој се Ћосић искрено диви(која је у време изласка књиге
==[[Милан Дединац|Милан-Мима Дединац]], савесна оданост==
Ред 65:
"''Не знам да ли су Милана у Миму из милоште прекстили родитељи или другови, али знам да га док је био жив нико није назвао Миланом. Телесно слабашан и нежан, а усправан и кочоперан, сређен у духу и строг, гласом је надокнађивао висину, а озбиљношћу снагу кад се наљути и протестује против нечега.''"
Мима Дединац је Ћосићу значајно помогао у писању његова два романа: "[[Деобе]]" и "[[Бајка]]". Толико је ценио текст
==Запис о [[Меша Селимовић|Меши Селимовићу]]==
Ред 91:
==Зоран Гавриловић, мој кумашин==
Књижевни критичар Зоран Гавриловић и Добрица Ћосић упознали су се у [[Клуб књижевника|Клубу књижевника]] педесетих година [[двадесети век|двадесетог века]]. Гавриловић је у књижевности био реалиста, а Ћосић модерниста, што је Добрицу чудило, пошто је знао за Гавриловићево
Када је изашла Ћосићева књига "[[Бајка]]", Гавриловић је био један од ретких критичара који је о њој имао високо мишљење, објавивши у [[Политика (новине)|Политици]] критички приказ те књиге, изричући јој високе похвале. Отприлике у то доба њих двојица постају блиски пријатељи. Касније, када је Ћосић писао [[Време смрти]], Гавриловић му је значајно помогао својим критикама рукописа тог романа. Све што Гавриловић и Добричина супруга Божица не би оцени као вредно, Ћосић би писао поново.
Ред 121:
==[[Јован Рашковић]]-човек који је себе следио и само на себе личио==
Академика Рашковића Добрица је први пут видео [[1965]]. у [[Херцег Нови|Херцег Новом]], на симпозијуму
У [[Пишчеви записи 1981—1991.|трећој књизи Пишчевих записа]] објављен је део извештаја Службе државне безбедности Хрватске о телефонским и кућним разговорима између Рашковића и Ћосића које је хрватска полиција слала Служби државне безбедности Југославије и Србије: "''Ти извештаји верно приказују Рашковићева и моја политичка схватања о
Овим речима Ћосић [[август]]а [[2001]]. завршава свој запис о Јовану Рашковићу: "''Јован Рашковић није умро од болести, иако је имао тешке операције и био крхког здравља. Он је пресвиснуо од патње због српског страдања и грађанског рата у Хрватској. Он је умро од инфаркта у својој кући, у [[Скадарлија|Скадарлији]]: у ствари, он је изрешетан рафалима у [[Шибеник]]у, [[Книн]]у [[РСК|Крајини]].... Јован Рашковић, лекар, српски вођа и трибун, погинуо је у хрватско-српском рату [[1. август]]а [[1992]]. године.
| |||