Протестантизам — разлика између измена

м
navodnici
м (r2.7.1) (Робот: додато tt:Протестантлык)
м (navodnici)
=== Француска ===
 
Под Калвиновим утицајем, реформација продире у Француску још [[1555]], и ту се веома брзо трансформише у политички покрет. Масакрирани 1572. године на ноћ Светога Вартоломеја, реформатори су затим заштићени 1589. године од протестанта Хенрика IV и признати "Нантским„Нантским едиктом"едиктом“ 1598. године.
 
=== Холандија ===
Протестантска реформација није остала без одговора [[Католичка црква|Католичке цркве]]. У том циљу, [[папа Павле III]] сазива [[Тридентски сабор]] (држан у три седнице 1545/1547, 1551/1552 и 1562/1563). Сабор ставља у дефиниције схоластичког типа католичке доктрине оспораване од Лутера: оправдање вером и делима, Седам тајни, целибат, чистилиште, индулгенцију, транссубстанцијацију, власт папе.
 
Исто тако, [[1540]]. године Сабор одобрава оснивање језуитског реда ("Исусово друштво") под вођством Игњатија Лојоле (1491—1556), који као основну девизу има апсолутну послушност папи и пропагирање вере свим расположивим средствима. Да би ојачала контрареформу, [[Католичка црква]] поново је организовала [[Инквизиција|Инквизицију]] („Конгрегацију свете службе“). "Индекс"„Индекс“ забрањених књига и антипротестантска теологија (нарочито Петра Канисије и Роберта Белармина) такође су коришћени као контрареформаторска оруђа.
 
== Историјски пресек протестантизма током векова ==
 
Следећих векова Протестантизам се огледа у великим теолошким системима, какав је нпр. "либерализам“„либерализам“. Један од највећих теолога протестантског либерализма јесте Фридрих Шлајермахер (1768-1834). Под утицајем немачког философа Имануела Канта (1724-1804) - који негира вредност рационалних доказа и метафизичких спекулација за доказивање постојања Бога јер религија има само моралну основу - Шлајермахер сматра да је суштина религије искуство, а оно се састоји у осећању апсолутне независности од Бога. И дански философ Серен Киркегард (1813-1855) противи се рационалним доказима вере, пошто је Бог непознат онако као што се Он чини познатим, дакле "incognito". Вера је лична одлука да се "ризикује“„ризикује“. У овој епохи о теолошким питањима изјашњавају се и велики философи. Ако за Канта теологија не може заменити философију, по Георгу В. Ф. Хегелу (1770-1831), оснивачу апсолутног идеализма, стварност или свет јесте манифестовање апсолутнога Духа. Христос је највише манифестовање божанскога Духа који се налази и у другим облицима и процесима света. Фридрих Ниче (1844-1900) учи против свих хришћанских вредности изјављујући: "Бог„Бог је мртав“. Други протестанстки теолози и историчари овога покрета јесу: Албрехт Ричл (1822-1889); Валтер Раушенбуш (1861-1918), који пише Теологију за социјално Јеванђеље, Албер Швајцер (1875-1965), који поново враћа у дискусију кИњцеп-цију о Царству Божијем; и посебно Адолф фон Харнак (1851-1930), писац дела Суштина хришћанства.
 
Карл Барт, оснивач дијалектичке теологије, заузи-ма чврст став против протестантског либерализма. У Коментару на Римљане (1919. и 1922) он вели да се човек налази под откривеном речју Божијом, једином везном тачком између Бога и човека. Његова догматика усредсређена је на идеју суверености Бога. Хришћанство није "религија"„религија“, односно организација религиозних човекових тежњи, него откривење о којем се може говорити само помоћу дијалектичких метода доказа и против-доказа. Из исте школе потиче и Емил Брунер (1889-1965). Заједно са Мартином Нимелером, Карл Барт се диже против германских хришћана и формира "Исповедајућу„Исповедајућу Цркву"Цркву“, која у мају 1934. прихвата "Декларацију„Декларацију Бармен“. Теолози која се баве политичким импликацијама вере јесу: Дитрих Бонхефер (1906-1945), убијен од нациста, који је написао дело Цена бити ученик (1937); Мартин Лутер Кинг (1929-1968), мученик "ненасиља„ненасиља"; Јозеф Хромадка (+1969), који подржава "хуманизовање"„хуманизовање“ политичких односа.
 
Рудолф Бултман (1884-1976) држи да Јеванђеља више износе теологију или веру првих општина него што описују историјска дела Исуса из Назарета. Нови завет пун је митских концепција тога времена; зато, да би се саопштио у данашњим научним терминима, он треба да се "демитологизује“„демитологизује“. Исту линију тумачења прихвата и англикански епископ Џ. А. Т. Робинсон, који 1963. године штапма Honest to God. Теологију "смрти„смрти Бога"Бога“ формулисао је Паул ван Бурен а преузео је Томас Џ. Џ. Алтизер. Харви Кокс (The Secular City, 1966) тврди да се Бог данас манифестује у процесима друштвених промена. Волфхарт Паненберг, професор из Минхена, подржава историчност догађаја описаних у Новом завету, а Јирген Молтман из Тибингена, познат по делу Теологија наде (1965), показује друштвене и социјалне импликације Крста Христова.
 
У Сједињеним Америчким Дравама Паул Тилих (1886-1965) објављује Систематску теологију (1951, 1957. и 1963) и разрађује однос културе, религије и философије, док Рејнолд Нибур (1893-1971), који пише дело Природа и судбина човека (1941-1943), расправља о односу теологије, друштвене етике и политике.
 
Протестанстка теологија Латинске Америке стоји под утицајем "теологије„теологије ослобођења"ослобођења“, у чијој обради учествују и католички теолози. По њој, библијска порука треба да се тумачи у категоријама датог културног контекста, како би се могле утаначити њене практичке импликације. Најпознатији протестантски и католички теолози који прихватају метод контекстуалне теологије јесу: Густаво Гутијерез (Лима - Перу); Хуан Луис Сегундо (Монтевидео - Уругвај); Хозе Мигез Бонињо (Буенос Ајрес - Аргентина); Хозе Порфирио Миранда (Мексико).
 
== Основне одлике ==
Независно од својих основних тежњи да реформише схоластичку теологију [[Католичка црква|Католичке цркве]], протестантизам је изнео на површину неколико конфесионалних посебних учења:
 
* Ауторитет речи Божије. Свако учење и хришћанска пракса треба да се темеље на библијској истини. Супротно католичком учењу, да су Библија и Традиција извори и норме вере, једнаки и паралелни, а да је Традиција једини законити и непогрешиви тумач Библије, протестантизам одбацује све што нема чврсту основу у Писму. Ни Традиција, ни ауторитет папе, нити Црква, не могу се сматрати посредницима између верника и Библије. Ни "природно"„природно“ откривење нема неку улогу у богопознању. Библија и Бог говоре непосредно онима који имају веру, која је дар. Јеванђеље благодати додељује се покајаном вернику силом Духа Светога, проповедањем речи. Начелно, Реформација се дигла против контемплативног мистицизма, као и против спекулативне и схоластичке теологије. Познање је исход двоструког сведочења: спољашњег, библијским штивом, и унутрашњег, Духом Светим. Мистика је јерес. Бог се не може свести ни на природу, ни на историју, нити на лично искуство, зато што Библија говори о суверенитету и величанствености Бога. Признавање Бога за "Господара"„Господара“ историје представља једну од суштинских идеја протестантизма.
* Спасење благодаћу Божијом или оправдање једино вером. Верник је "оправдан"„оправдан“, односно Христос му је опростио Својом искупитељском жртвом, а не кроз његова сопствена дела. Верник ужива извесност свога избора зато што је сам Христос изабран од Бога. Вера је прихватање тог дара опроштаја који Бог даје у име Хри-стово. Дела нису услов оправдања ни додатак вери, него плод, доказ оправдања. Лутер напада праксу индулгенција баш због тога што она подсећа на теологију добрих дела. Он одбацује посредништво Дјеве Марије и Светих, као и чистилиште, молитву за умрле и индивидуално исповедање грехова. Спасење није у одговорности човековог напора да га заслужи, већ у одговорности да га изабере, док је само спасење (опроштење и ослобођење од греха) Божје дело.
* Невидљива Црква, или Богом изабрани народ, позната је само Богу. Она нема сталну апостолску структуру ни служеће свештенство. Ни свештеник као посредник, ни Литургија као жртва, ни учење о транссубстанцијацији, не налазе се у Библији. Лутер прихвата као тајне које је установио Христос само крштење и Евхаристију, а њих може вршити сваки верник, на основу свеопштег свештенства. Лаици имају право да читају и тумаче Библију, да узимају учешћа у заједници и у богослужењу. Лутер је за употребу националног језика у богослужењу. Он је против клира (као свештенства) и целибата свештеника. Црква увек остаје под судом Божијим и у сталном је процесу обнављања ("semper reformanda).
* Символи вере старе Цркве и учења установљена на Васељенским Саборима нису ништа друго до историјски облици вере и стога они имају споредну вредност за тумачење Библије. Они могу бити правило тумачења ако садрже јеванђелско учење“. Начелно, Лутер не признаје доктринарну црквену инстанцу (папски магистериј) за формално непогрешиву. У Шмалкалдшким правилима (1537) он говори о три древна символа вере: Апостолском, Никејском и Халкидонском. Меланхтон прихвата три исповедања вере као и четири Васељенска Сабора, а Калвин препоручује догмате ових Сабора.
* Учење о опроштају грехова и оправдању вером није ништа друго до резиме учења о суштини греха и палој људској природи. Реформација је метнула акценат на непоправљиву грешност човека и на Адамово човештво које је лишено благодати, а не на нову судбину и ново човештво у Христу. Онтолошки и космички аспект искупљења у овим учењима није јасан. Обновљење чо века релативно је јер он увек остаје „у исто време оправдан и грешан“. Зато и протесшантска етика снажно наглашава личну побожност.
 
== Резултати реформације ==
 
Без јединствене структуре ни на равни вере нити на плану црквене организације, реформација је охрабрила формирање независних неконформистичких група које су се веома лако одвајале од скоро основаних протестантских цркава. Тако се у следећим деценијама и вековима јављају: пуритански покрет, конгрегационистички покрет (у Енглеској), анабаптисти и баптисти (у Швајцарској, Немачкој, Моравској, Енглеској), покрет "буђења"„буђења“, методисти и презвитеријанци (у Енглеској и Америци), "ученици"„ученици“ или "друштво„друштво пријатеља"пријатеља“ Квекери (Quakers), а у наше време евангелистички и пентакостални покрет.
 
== Види још ==
1.572.075

измена