Србљак — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
м navodnici |
||
Ред 11:
Схваћен у најширем смислу Србљак је јединствена књига, без премца у [[Српска књижевност|српској књижевности]]. Она је писана у току читавих осам векова постојања српске књижевности, од Савине ''Службе св. Симеону'', првог домаћег литургијског дела написаног почетком [[XIII век]]а, до служби насталих у XX веку, при чему ниједано столеће није прошло а да није дало неки прилог том зборнику: од писаца XIII века, најплоднијег и у службама као и у [[Житије|житијима]], потиче 10 служби, службе старим и новим светитељима стварају се даље у XIV, XV, XVI и XVII веку, до ''Стихире светом кнезу Лазару'' коју је написао [[Кипријан Рачанин]] крајем [[XVII век|XVII века]]. То је последња служба националном светитељу настала у оквирима традиције старе књижевности. Изван те традиције, у XVIII, XIX и XX веку, написано је још 14 служби.
Као црквена обредна књига Србљак је српски месечник, национални минеј, у којем литургијску годину обележавају спомени на домаће светитеље. Поредак служби у књизи је календарски. Службе се уводе под датумом када се слави спомен на светитеља, што се увек назначава у заглављу за поједине службе као нпр. у [[Теодосије]]вој ''Служби Светом Сави'': „Месеца тога (јануара) 14. спомен Светога оца нашег Саве, првога архиепископа и учитеља
За поетику Србљака карактеристична је, с једне стране, њена потпуна зависност од византијског литургијског и књижевног канона, а с друге, национална идеја која је надахнула како поједине службе тако и њихово колекционирање у посебан зборник. Као и у другим књижевним врстама наши писци су и у службама верно следили византијске узоре. Тај „однос
Но, с друге стране, управо зато што су најнепосредније повезане са функционисањем цркве, што чине саставни део њене унутрашње, [[Литургија|литургијске]] суштине, службе светитељима потеклим из властитог народа јесу чињеница која сама по себи говори веома много. У домаћим службама често се јављају националне теме, у њима се говори о судбини отачаства и народа; у временима напретка светитељи се моле да још више утврде своје отачаство, да га чувају у миру и Божјој милости, а у временима пораза и народних страдања њима се упућују молитве за помоћ и спасење. То родољубиво осећање свакако чини врло значајан елеменат наших служби и њиховог деловања на вернике. Међутим, оно није никако најважнија њихова компонента. У службама националним подједнако као и у службама заједничким, општехришћанским светитељима најважнију улогу има верско, хришћанско осећање у свим различитим видовима свог испољавања.
| |||