Тријера — разлика између измена

==Реконструкција „Олимпијаса“==

Бродоградитељи у Пиреју су у периоду од 1985. до 1987. године, финансирани од стране Френка Велша (Frank Welsh) (банкара из Сафока, писца и ентузијасте за тријере), потпомогнути саветима историчара Ј. С. Морисона (J.S.Morrison) и инжењера бродоградње Џона Ф. Коутса (John F. Coates) – који је са Велшом основао „Тријера фондацију“ која је иницирала и руководила пројектом, и на основу информација и доказа подводне археологије, изградили реконструкцију атинске тријере „Олимпијас“ ("Olympias").

С посадом од 170 веслача – добровољаца, међу којима је било и жена, „Олимпијас“ је 1988. године пловећи праволинијски постигао брзину од 9 [[чвор (брзина)|чворова]] (17 -{km}- на сат). Ови резултати, постигнути од стране неискусне посаде, показали су да антички писци нису претеривали у вези перформанси тријера. Наиме, „Олимпијас“ је био у стању да направи заокрет од 180 степени за само једну минуту и то у луку не ширем од две и по дужине брода. Сличне пловидбе организоване су 1987, 1990, 1992. и 1994. године. Године 2004. „Олимпијас“ је коришћен за превоз олимпијског пламена од луке Керецини до Пиреја у завршном делу церемоније доношења бакље са олимпијским пламеном на летње [[Олимпијске игре]] у Атини.

Градитељи реконструисане тријере успели су да докажу супротно ономе у шта се сумњало, а то је да је у атинским тријерама посада била размештена у три нивоа тако да је постизан оптимум искоришћености њених димензија. Међутим, с обзиром да су данашњи просечни људи за 6 -{cm}- виши од античких Грка, а да је контрукција пловила пратила прецизне димензије свог античког претходника, дошло је до немогућности да модерна посада „Олимпијаса“ пружи свој максимум ефикасности. Све то објашњава зашто је антички брзински рекорд остао ненадмашен.