Опсада Алезије — разлика између измена

Алезија је била тврђава на врху брда окружена са долинама река, са јаким одбрамбеним карактеристикама. Пошто би директан напад био највероватније безуспешан, Цезар се одлучио за опсаду, надајући се да добије предају услед гладовања. Разматрајући да су око 80.000 војника били стационирани у Алезији, заједно са локалном цивилном популацијом, ово неће трајати дуго. Да би имао савршену блокаду, Цезар је наредио да окружујуће фортификације, које се називају циркумвалације, буду саграђене око Алезије. Детаљи грађења ове конструкције су познати из Цезарових мемоара „Коментари о Галском рату“. Око 18 километара дуге и 4 метра високе фортификацијезидине су саграђене за око 3 недеље. Оне су биле праћене са 4 метра широким каналима постављеним ка унутра, такође око 4 метра дубока.<ref>"...duas fossas quindecim pedes latas, eadem altitudine perduxit..." DE BELLO GALLICO Book VII par 72</ref> Најближи фортификацији су били напуњени водом из оближњих река. Ове фортификације су биле опремљене замкама, инеколико линија канала од којих су неки били испуњени водом из оближњих река, дубоким рупама испред канала, и кулама постављеним на једнаком размаку опремљенакоје су биле опремљене са стандардном римском артиљеријом (скорпио који је био тешки бацач копаља са невероватном прецизношћу и дометом од око 100м).

Верцингеториксова коњица је често ометала грађење да не би дошло потпуног окруживања. Римска помоћна коњица (auxilia) је доказала вредност и држала их по страни. После око 2 недеље посла, део Галске коњице је успео да побегне кроз незавршени део фортификације. Очекивајући да ће сада помоћне трупе бити послате, Цезар је наредио изградњу друге линије фортификација, контравалација, која је окренута ка споља и држи његову војску између првог зида и галске помоћи. Била је индетичнаидентична првој у дизајну и дуга 21 километар, и укључивала је око 4 коњичка кампа.

За време овогаових дешавања на римској страни, услови живљења у Алезији су се погоршавали. Са 80.000 војника и становништвом, превише људи је било унутра и такмичило се за мало хране. Мандубији су одлучили да избаце жене и децу из тврђаве, надајући се да ће сачувати храну за борце и да ће Цезар направити отвор и пустити их напоље. Ово би такође била прилика за пробијање римских линија одбране. Али је Цезар издао наређење да се за ове цивиле не ради ништа чиме их оставио да умру од глади на ничијој земљи између између зидова тврђаве и циркумвалације. Сурова судбина њиховог народа допринела је губитку морала галских снага. Верцингеторикс је покушао да одржи висок морал, али се суочио са претњом предаје неких од његових људи. Међутим, помоћне снаге су стигле у овом очајном часу, појачавајући вољу људи под опсадом да се боре.

Следећег дана, 2.октобра, Верцасивелаунус, (Верцингеториксов рођак), лансирао је масован напад са 60.000 људи, фокусиран на слабост уна римској фортификацији (круг на слици) коју је Цезар покушао да сакрије, али је откривена од стране Гала. На том подручју је због природних препрека било немогуће правилно направити зид. Напад је био синхронизован са Верцингеториксовим снагама које су напале унутрашње фортификације са свих страна. Цезар је веровао у обученост и дисциплину својих људи и послао је наређење да једноставно држе линију. Он је лично јахао уздуж борбене линије и храбрио своје легионаре. Лабијенусова коњица је била послата да помогне одбрану на месту где је фортификација била угрожена. Како се притисак појачавао, Цезар је био натеран на покрене контра напад на унутрашњу офанзиву и успео је да одгурне Верцингеториксове људе. У то време део држан од стране Лабијенуса је био на ивици пропасти. Цезар се одлучио за очајничке мере и узео је 13 коњичких кохорти (око 6.000 људи) да нападне око 60.000 Гала са леђа. Ово је изненадило и нападаче и браниоце. Када су видели да се њихов командант излаже таквом ризику, Лабијенусови људи су удвостручили своје напоре и натерали су нападаче на повлачење. Успаничена војска у повлачењу је била лак плен за дисциплиновану римску потеру, и ово је још један пример масакра војске у повлачењу у ратовању старог века. Гали у повлачењу су били маскрирани, и Цезар у својим ''Коментарима о Галском рату'' примећује да је само чиста исрпљеност његових људи спасла Гале од потмуног уништења.