Румунска православна црква — разлика између измена

Црквена организација на територији [[Румунија|Румуније]] је позната још од [[4. вијек]]а. Ту је постојала римска провинција [[Дакија]] која је улазила у састав [[Илирик]]а, због чега су се и дакијски епископи налазили под јурисдикцијом архиепископа сирмијских, који су били под јурисдикцијом римског епископа. Након пада [[Сирмијум]]а под [[Хуни|Хуне]] ([[5. вијек]]), црквена област Дакије је прешла под јурисдикцију архиепископа солунског, који се некада потчињавао [[Рим]]у, а некада [[Цариград]]у. Након што је у [[6. вијек]]у византијски цар [[Јустинијан I]] основао град -{[[Justiniana Prima]]}-, центар црквене администрације [[ДајкијаДакија|Дакије]] се од тада налазио ту.

Митрополија влашка је улазила у састав Охридске, а затим Трновске патријаршије (1234—1393), након чега је попримила [[словенско писмо]] и [[црквенословенски]] језик]] у својству литургијског језика.

[[Молдавија]] је [[1711]], а [[Влашка]] [[1716]]. године прешла под управу [[кнез]]ова које је именовао [[султан]] из реда неколико породица грчких [[фанариоти|фанариот]]а. Црквени живот се подвргао хеленизацији; [[црквенословенски језик]] је био замијењен у градовима са [[Грчки језик|грчким]], а у селима га је потиснуо [[румунски језик]]. Године [[1776]], влашком митрополиту је додијељена титула ''„намјесника Кесарије Кападокијске“'' — најстарије по части катедре [[Цариградска патријаршија|Цариградске патријаршије]], коју је у [[4. вијек]]у преводио [[Свети Василије Велики]].

Према резултатима руско-турских ратова из друге половине [[18. вијек]]а, [[Русија]] је добила право покровитељства над православцима на тој територији. Године [[1789]], у вријеме Руско-турског рата (1787—1792), од стране руског [[Свети правитељствујушчи синод Руске православне цркве|Светог синода]] је била успостављена ''„Молдо-влашка егзархија“'', чији је мјестобљуститељ од [[22. октобар|22. октобра]] те исте године постао бивши архиепископ јекатеринославски и Херсонеса Тауријског Амвросије (Серебреников). Године [[1792]], за митрополита молдо-влашког с титулом егзарха Молдавије, Влашке и Бесараије је био именован Гаврил (Банулеско-Бодони); али је [[1793]], након заточења у [[Цариград]]у и осуде од стране Светог синода Цариградске патријаршије, именован био на Екатеринославску катедру, и задржао је титулу [[егзарх]]а.

Извјесни владика на почетку [[19. вијек]]а је био митрополит молдавски Венијамин (Костаки), који је иступао против власти [[фанариоти|фанариот]]а и поздравио руску окупацију [[Молдавија|Молдавије]].

У периоду руске војне окупације (1808—1812), [[Молдавија]] и [[Влашка]] су потпале под руску црквену јурисдикцију. Марта [[1808]], руски [[Свети синод Руске православне цркве|Свети правитељствујушчи синод]] је одлучио да се умировљени кијевски митрополит Гаврил (Банулеску-Бодони) именује за члана Синода и постави за егзарха Молдавије, Влашке и Бесарабије. Након склапања [[Букурешки мир 1812.|Букурешког мира]], [[Бесарабија]] је припала [[Руска Империја|Русији]], гдје је [[1813]]. године била основана Кишињевска и хотинска епархија, на чијем челу се налазио митрополит Гаврил.

Дана [[22. јун]]а [[1941]], [[Краљевина Румунија]] је заједно с [[Нацистичка Њемачка|Нацистичком Њемачком]] ратовала против [[СССР]]-а. Сагласно обостраном договору закљученом у [[Бендери]]ју дана [[30. август]]а [[1941]], област између ријека [[Дњестар|Дњестра]] и [[Буг]]а је предана [[Румунија|Румунији]] и названа је Транснистрија. У састав ње су ушли на лијевој обали рејони [[Молдавија|Молдавије]], Одеска област и дио територије Николајевске и Виницке области. Румунска црква је проширила на Транснистрију своју јурисдикцију. Септембра [[1941]], у Транснистрији је била отворена православна мисија на челу с архимандритом Јулијем (Скрибаном). Отворени су храмови и манастири који су прекинули вршити своју дјелатност у совјетској држави. Нарочита пажња се поклањала обнови црквеног живота на територији [[Молдавија|Молдавије]]. У Транснистрији је била забрањена дјелатност других тзв. православних организација, укључујући [[Украјинска аутокефална православна црква|Украјинску аутокефалну православну цркву]], које су слободно постојале у Рајхскомесаријату Украјини. Дана [[30. новембар|30. новембра]] [[1942]], била је отворена Духовна семинарија у Дубосараху. Од [[1. март]]а [[1942]], при Одеском универзитету су почели са радом богословски курсеви за студенте свих факултета. Од јануара [[1943]], у [[Одеса|Одеси]] је дјеловала православна Духовна семинарија. У богослужбене књиге се уводио [[румунски језик]], румунске литургијске традиције и [[грегоријански календар]].