Јустин Филозоф — разлика између измена

У ранијој фази свог филозофског истраживања, Јустин се био „предао“ учитељу стоику, у нади да превазиђе „обично“ људско становиште. [[Стоици]] су обећавали да човек, ако проучава природу, може научити како да свој живот, сваки догађај, препреку или околност, стави у универзални контекст, чиме човеку омогућава приступ у божанску сферу. Јустин каже да га је обесхрабрило што је његов учитељ ретко говорио о божанској сфери и спречавао питања о том предмету. Зато је Јустин прешао другом учитељу, филозофу [[перипатетичари|перипатетичару]]. После неколико дана, када је његов учитељ затражио плату за часове, Јустин је, згађен, прекинуо студије, закључивши да „тај човек уопште није филозоф“. Али, није се предавао. Отишао је учитељу [[питагорејци|питагорејцу]], који се понудио да Јустина научи физичкој и менталној дисциплини која ће му душу ускладити са божанском сфером. Када је чуо да мора савладати астрономију, математику и музику пре него што почне да „схвата шта чини живот срећним“, Јустин је напустио и тог учитеља. Након силне потраге, Јустин је најзад поверовао да је нашао прави пут у учењу једног сјајног [[платонизам|платоничара]]. Већ је, како каже, учинио велики корак ка просветљењу. Веровао је да ће ускоро моћи да уздигне свој дух и схвати божанско.<ref name=autogenerated3>Елен Пејџелс, Порекло Сатане, библиотека Печат, Рад, Београд</ref> Али, ускоро ће се десити нешто што ће променити његов живот.

Јустин филозофију види као „најдрагоценији дар Божји“ који човека поново води [[Бог]]у. Он сматра да је грчка филозофија прирема за хришћанство, стога није неистинита већ само парцијална. Стварање света, па и рођење Исуса од Бога, објашњава у [[неоплатонизам|неоплатонском]] смислу. Написао је две апологије у којима се служи [[Платон]]овим појмовима ([[Демијург]]), али и новоплатоничарским појмовима ([[еманација]]). Он доказује да хришћанске истине и филозофија имају исти извор - божански [[логос]]. Сократов логос, који је Грцима саопштио истину, исти је онај који је просветлио и варваре, задобивши телесни облик човека, Исуса Христа. Тако он многе грчке филозофе ([[Хераклит]]а и [[Сократ]]а, на пример) убраја у хришћане. Сократа доживљава као претходницу Исуса, будући да је и он био жртва за истину и да је, као и хришћани, у почетку био проглашен за атеисту. Ипак, филозофима претпоставља пророке који су изнад сваког доказа „достојни сведоци истине“, а њихове речи „једина поуздана и корисна филозофија“. Знање о богу, или истинска филозофија, може да се постигне само [[откровење]]м.