Шећерна болест — разлика између измена

Дијабетес се данас убраја међу најчешћа [[ендокринологија|ендокринолошка]] [[болест|обољења]], са преваленцом у сталном порасту (нарочито у развијеним земљама [[земља|свет]]а).<ref name="pliva>{{Cite web |url=http://dijabetes.plivazdravlje.hr/?section=home&cat=w&show=1&id=15953 |title=Дијабетес као кардиоваскуларна болест |accessdate= 15. 9. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref> То је последица модерног стила живота и повећања броја спољашњих [[етиологија|етиолошких]] чинилаца, међу којима се посебно издваја [[гојазност]]. Шећерна болест се најчешће јавља у старијем животном добу као последица општих дегенеративних и склеротичних промена у организму (која захватају и [[гуштерача|панкреас]]), а код младих особа може настати услед генетичких поремећаја или оштећења [[гуштерача|панкреас]]а код одређених заразних [[болест|обољења]].<ref name="svet zdravlja">{{Cite web |url=http://www.svetzdravlja.com/Tekst-159-11-Secerna_bolest___dijabetes.htm |title=Шећерна болест – дијабетес |accessdate= 15. 9. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref>

 

Реч ''дијабетес'' први је употребио Деметрије из Аполоније око 200. године п. н. е.<ref name=medij>Проф. др Лазар Лепшановић, проф. др Теодор Ковач: ''Историјат шећерне болести'', часопис „Ме-Диј“, број 30, 2009. година, стр. 28-30, -{ISSN 1451-446X}-</ref> Она је изведена од [[грчки језик|грчке]] речи διαβαίνειν која у преводу значи „тече кроз“, што одговара једном од главних симптома ове болести – непрестано узимање течности и прекомерна продукцији [[урин]]а (мокраће). Године [[1675]]. Томас Вилис је на постојећи назив додао реч -{''mellitus''}-, која је изведена из [[латински језик|латинског]] и у преводу значи „сладак“ (ово је повезано са слатким укусом урина оболелих особа). Метју Добсон је [[1776]]. доказао да сладак укус потиче од присуства [[шећер]]а у [[крв]]и и [[урин|мокраћи]] дијабетичара.<ref name="eng1"> -{Dobson, M. (1776). "Nature of the urine in diabetes". Medical Observations and Inquiries 5: 298–310}-</ref>

 

Реч дијабетес се обично односи на обољење -{''diabetes mellitus''}-, мада постоје и друга стања која у свом имену садрже префикс дијабетес. Међу њима је најпознатије обољење -{''diabetes insipidus''}- за кога није карактеристичан сладак укус урина, а које најчешће настаје услед оштећења [[бубрег]]а или [[хипофиза|хипофизе]].

 

 

Ово [[болест|обољење]] је познато већ више од 3.500 година. Први пут је описано на [[Стари Египат|староегипатском]] [[папирус]]у који је откривен [[1862]]. године у гробници у околини [[Теба (град у Египту)|Тебе]]. Његов садржај је [[1878]]. дешифровао [[Немачка|немачки]] египтолог Георг Еберс, и дијабетес је у њему описан као [[болест]] која се одликује јаком жеђи и честим и обилним мокрењем. Записи на [[санскрит]]у (око 500. године п. н. е) описују „медену мокраћу“, а шећерна болест се спомиње и у бројним другим списима лекара из претхришћанског периода. Почетком [[1. век]]а [[антички Рим|римски]] лекар Целзије је описао болесника са симптомима дијабетеса, а један век касније је антички лекар Аретеј из Кападокије у својим списима детаљно описао ово обољење. Отприлике у исто време су приказ болести дали [[Кина|кинески]] лекар Чанг-Чанг и [[Индија|индијски]] лекар Шушрута, који каже да је то болест људи који „конзумирају много пиринча, скробасте хране и шећера“. [[Јапан]]ски лекари су у [[3. век]]у уочили да [[пас|пси]] лижу мокраћу дијабетичара (због високе концентрације глукозе), па су почели да користе ове животиње у откривању болести. Сличан принцип је користио и Ратсимаманга, лекар са [[Мадагаскар]]а, који је од својих пацијената тражио да мокре поред [[мравињак]]а и потом пратио да ли се [[мрав|мрави]] скупљају на мокраћу. [[Персијско царство|Персијски]] лекар и филозоф Авицена је у [[11. век]]у описао дијабетесну гангрену, а нешто касније је уочено да се код оболелих од дијабетеса често јављају [[чир]]еви и [[туберкулоза]]. Чувени лекар Парацелзус је у [[14. век]]у пронашао [[кристал]]е у мокраћи дијабетичара, али није открио и природу тих кристала. Он је сматрао да је узрок болести „сувишна топлота у бубрезима“. Енглески лекар Томас Сиденхајм је у [[15. век]]у изнео теорију да шећерна болести настаје „као последица непотпуног варења хилуса у крви, при чему се излучују неасимиловани састојци“. Његов земљак Мортон је крајем [[17. век]]а констатовао да је у питању наследно обољење. [[Италија]]нски анатом Ђовани Батиста Моргањи је у [[18. век]]у у својој књизи „О седишту и узроцима болести“ записао да је дијабетес обољење са непознатим средиштем ({{јез-лат|Morbus in sede incerto locus}}). Тек је касније откривена улога [[гуштерача|панкреас]]а у настанку шећерне болести захваљујући радовима [[Швајцарска|швајцарца]] Јохана Конрада Брунера (који је псима одстрањивао панкреас и тако изазивао симптоме дијабетеса), [[Француска|француза]] [[Клод Бернар|Клода Бернара]] (који је поставио темење ексерименталне физиологије и проучавао јетру и панкеас) и [[Немачка|немца]] Паула Лангерханса.<ref name=medij/>

 

И поред чињенице да се за њу знало релативно дуго, шећерна болест је први пут експериментално изучена и описана тек крајем [[19. век]]а.<ref name="eng2"> -{Patlak M: "New weapons to combat an ancient disease: treating diabetes", 2002.}-</ref> Откриће улоге и значаја [[гуштерача|панкреас]]а у настанку дијабетеса је приписано научницима Јозефу фон Мерингу и Оскару Минковском. Они су [[1889]]. године открили да се код [[пас]]а којима је одстрањен панкреас убрзо развијау сви знакови и симптоми шећерне болести и да они убрзо после тога умиру.<ref name="eng3"> -{Von Mehring J, Minkowski O. (1890). "Diabetes mellitus nach pankreasexstirpation.". Arch Exp Pathol Pharmakol 26: 371-387}-</ref> Сер Едвард Алберт Шарпеј је [[1910]]. наговестио да код оболелих од дијабетеса недостаје једна од супстанци коју продукује панкреас, и он је предложио да је назову ''инсулин''. Тај назив је изведен од [[латински језик|латинске]] речи -{''insula''}- која у преводу значи „острво“, што се односи на чињеницу да [[инсулин]] страрају бета-ћелије Лангерхансових острваца у [[гуштерача|панкреас]]у.<ref name="eng2"/>

 

Разлику између дијабетеса тип 1 и тип 2 први је открио и објавио Сер Херолд Персивал Химсворт у јануару [[1936]]. године.<ref name="eng5"> -{Himsworth (1936). "Diabetes mellitus: its differentiation into insulin-sensitive and insulin-insensitive types". Lancet i: 127–130}-</ref>

 

 

С обзиром да је [[инсулин]] основни [[хормони|хормон]] који регулише улазак [[глукоза|глукозе]] из [[крв]]и у већину [[ћелија]] (осим у [[централни нервни систем|централном нервном систему]]), његов недостатак или смањени сензибилитет рецептора за инсулин играју главну улогу у настанку разних облика шећерне болести.

 

Хипергликемија смањује многе анаболичке процесе у организму: раст и деобу [[ћелија]], синтезу [[протеин|протеина]], таложење [[липиди|маст]]и и др. Осим тога, изазива поремећаје метаболизма и бројне друге компликације и [[болест]]и.

 

 

'''Генетика'''

Поред већ поменутих фактора, постоје и други који поспешују настанак ове болести: склоност ка уношењу већих количина слаткиша, смањена физичка активност, прелазни период код [[мушкарац]]а и [[жена]] (климактеријум), склоност ка [[инфекција]]ма, назебима и запаљењима, рађање крупног детета (преко 4 -{kg}-), стрес, повреде, хируршке интервенције итд.

 

 

Патогенеза дијабетеса није јединствена, јер се [[болест]] може јавити на више начина. Због тога и постоји неколико теорија о настанку шећерне болести:

 

* ''теорија апсолутног дефицита инсулина'', према којој се болест развија услед престанка лучења овог хормона (узрок томе може бити нпр. потпуно уклањање [[гуштерача|панкреас]]а или неки поремећај у стварању или секрецији [[инсулин]]а);

* ''теорија о антагонистима инсулина'' (хормони, масне киселине) и др.<ref name="r8"/>

 

 

Према свом току примарни идиопатски дијабетес се може поделити у четири стадијума:

* ''манифестни дијабетес'' је завршни стадијум болести, где се хипергликемија може нормализовати само уношењем инсулина или применом других терапијских метода. По неким ауторима манифестни облик болести се јавља када укупна маса бета-ћелија падне на око 30% од нормалних вредности.<ref name="r8"/><ref name="bg">[http://www.med.bg.ac.rs/dloads/endokrina/21a_Zamaklar.pdf Етиопатогенеза инсулин-зависног дијабетеса]</ref>

 

 

За разлику од старих класификација које су биле базиране на примењеној терапији (инсулин-зависни и инсулин-независни дијабетес) нова класификација више указује на етиопатогенезу болести.<ref name="stetoskop"/> Шећерна болест се на основу узрока и клиничких манифестација класификује на дијабетес тип 1 и тип 2.

 

 

Дијабетес тип 1 се најчешће јавља код млађих особа (испод тридесете године живота), и то углавном у време [[пубертет]]а. У основи овог обољења налази се аутоимуни процес, који уништава бета-ћелије панкреаса, тако да се јавља одсуство инсулина у циркулацији и хипергликемија.<ref name="tip1">{{Cite web |url=http://www.stetoskop.info/bolesti/diabetes-mellitus-tip-1.html |title=-{Diabetes mellitus}- tip 1 |accessdate= 15. 9. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref> С обзиром да је за преживљавање оболелих неопходно доживотно узимање [[инсулин]]а, овај тип дијабетеса се назива и инсулин-зависни. Такође су у употреби синоними јувенилни и младалачки дијабетес.

Ради се о катаболичком поремећају код кога је циркулишући инсулин практично одсутан, глукагон је повишен и бета-ћелије панкреаса не могу да одговоре ни на један стимулус. У одсуству инсулина три главна циљна [[Ткиво (биологија)|ткива]] на инсулин (јетра, мишићи и масно ткиво) не само да не могу да апсорбују хранљиве састојке већ из својих депоа ослобађају [[глукоза|глукозу]], аминокиселине и масне киселине у крвоток. Промене у метаболизму [[липиди|маст]]и доводе до продукције и акумулације кетона. Ово стање гладовања може бити прекинуто само давањем инсулина.

 

 

'''Симптоми'''

Основни симптоми су: повећана диуреза (количина излучене мокраће), ноћно мокрење код деце са новооткривеним дијабетесом, жеђ, замагљење вида, губитак тежине (упркос нормалном или повећаном апетиту), умор, слабост, постурална хипотензија и др. Код наглог почетка [[болест]]и, тј. нагло насталог тешког инсулинског дефицита, симптоми брзо прогредирају. Када се инсулинска дефицитарност развија полако болесници су релативно стабилни, а клинички налаз је минималан.<ref name="tip1"/>

 

 

Овај облик дијабетеса се раније називао инсулин-независним. Он настаје као последица различитих абнормалности на нивоу периферних [[Ткиво (биологија)|ткива]] и чини око 90% свих случајева дијабетеса у [[Сједињене Америчке Државе|САД]].<ref name="savremeni">{{Cite web |url=http://www.stetoskop.info/intervjui/savremena-terapija-dijabetesa.html |title=Савремена терапија дијабетеса |accessdate= 25. 9. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref> Пацијенти који оболевају од овог облика шећерне болести су обично старији од 40 година (инциденца је највећа од 65. до 74. године живота) и највећи број њих је гојазан. Њима није потребан инсулин за преживљавање, али се временом смањује инсулинска секреција па је потребан инсулин ради постизања оптималне гликорегулације.<ref name="tip2">{{Cite web |url=http://www.stetoskop.info/bolesti/diabetes-mellitus-tip-2.html |title=-{Diabetes mellitus}- tip 2 |accessdate= 15. 9. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref>

Класични симптоми присутни код типа 1 се могу наћи и код овог облика шећерне болести, али ретко на њеном почетку. Већина пацијената има подмукли почетак болести, који може бити асимтоматски годинама, посебно код гојазних особа где се болест најчешће открива случајно приликом рутинских анализа. Негојазни пацијенти са благом формом дијабетеса немају карактеристичан физикални налаз у време откривања дијабетеса.<ref name="tip2"/>

 

{{main|Гестациони дијабетес}}

Гестациони дијабетес је облик шећерне болести, који настаје услед неадекватне секреције [[инсулин]]а и продукције хормона постељице који блокирају његово дејство. Јавља се током [[трудноћа|трудноће]] и дијагностикује се углавном после 24. недеље трудноће, мада може и раније. Обично се повлачи шест недеља након порођаја, јер му је главни узрок управо трудноћа. Иако је пролазан, овај тип шећерне болести може да угрози здравље фетуса или мајке, а код 20-50% жена са овим обољењем касније у животу се јавља дијабетес тип 2.<ref name="bebac">{{Cite web |url=http://www.bebac.com/index.php?show=category&int_catID=47 |title=Гестацијски дијабетес |accessdate= 28. 11. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref>

Гестациони дијабетес се јавља у 2-5% свих [[трудноћа]]. Иако је ово пролазна болест која се успешно лечи, код нелеченог облика могу се јавити проблеми са плодом (макрозомија, феталне малформације и конгениталне срчане мане). У сваком случају, трудноћа са шећерном болешћу је високо ризична и захтева интензивну контролу и терапију за време целог њеног трајања, као и у току порођаја.<ref name="yumama">{{Cite web |url=http://www.yumama.com/trudnoca/oboljenja/strana.php?s=dijabetes |title=Обољења у трудноћи |accessdate= 15. 9. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref>

 

 

Постоји неколико ретких типова дијабетеса, који по својим карактеристикама не могу бити сврстани у неку од горњих категорија. Узрокују их следећи фактори:

* хемикалије или лекови.

 

{{main|Хроничне компликације шећерне болести}}

Шећерна болест је узрок бројних компликација које доводе до инвалидитета, као и до повећаног морбидитета и морталитета.

 

'''Очне болести'''

''Дијабетесна ретинопатија'' је обољење које настаје због изражене микроангиопатије (оштећења капилара) у [[мрежњача|мрежњачи]]. Временом обољење напредује, доводи до оштећења вида, а у најтежим случајевима може да дође и до слепила.

 

 

'''Болести бубрега'''

{{main|Дијабетесна нефропатија}}

''Дијабетесна нефропатија'' је обољење [[бубрег]]а које се увек јавља обострано. Ово обољење је подмукло и обично почиње неприметно. То је једна од тзв. позних компликација дијабетеса и обично јој претходи бар десетак година трајања шећерне болести. Чешће се испољава код пацијената који имају изражену хипертензију. [[Дијабетесна нефропатија]] може да доведе до оштећења бубрежне функције, повећања уремије и некада до уремијске коме.

 

'''Синдром дијабетесног стопала'''

{{main|Дијабетесно стопало}}

''Дијабетесно стопало'' је последица неуро-исхемијских промена, које се могу искомпликовати и додатном [[инфекција|инфекцијом]]. Појава чирева (улцерација) на стопалу, затим настанак гангрене и последичне ампутације су значајни узроци морбидитета и инвалидности код особа оболелих од шећерне болести. Ове компликације представљају велики медицински, социјални и економски проблем и значајно смањују квалитет живота оболелог.

Истраживачи са Краљичиног Универзитета у [[Белфаст]]у су открили да је код дијабетичара маса [[сперматозоид]]а смањена, док су остали параметри, као што су продукција и концентрација сперме, облик сперматозоида и њихова структура и покретљивост, нормални. Ипак, откривено је много више оштећења у структури [[ДНК]] сперматозоида код оболелих од дијабетеса.<ref name="impot">{{Cite web |url=http://www.medicabulum.com/index.php?option=com_content&task=view&id=28&Itemid=31 |title=Дијабетес доводи до нарушавања квалитета сперме |accessdate= 27. 11. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref> Ова оштећења могу смањити плодност [[мушкарац]]а и бити повезана са честим побачајима у трудноћама изазвнаним оваквим сперматозоидима.

 

 

Уобичајени методи [[дијагностика|дијагнозе]] шећерне болести су базирани на различитим хемијским (лабораторијским) тестовима урина и крви.<ref name="r4"/> Неколико студија је са сигурношћу доказало да учесталост и тежина хроничних компликација зависе од степена регулације гликемије. Као параметри за процену гликорегулације служе гликемија пре јела, постпрандијално (2 сата након јела) и гликозилисани хемоглобин -{A1c}- ([[хемоглобин]] који се везује за [[глукоза|глукозу]]). Код здравих особа испод 6% хемоглобина се везује за глукозу, док се код дијабетичара, пропорционално висини шећера у крви, повећава и проценат везаног хемоглобина. Током контроле гликемије потребно је узети све ове параметре у обзир.<ref name="savremeni"/>

 

 

 

 

Након уношења [[глукоза|глукозе]] у организам здравих особа долази до пораста нивоа шећера у [[крв]]и у физиолошким границама (максимум 7,7 -{mmol/l}-) и пада на почетне вредности у периоду од 2 сата. Код дијабетичара пак долази до преласка ове границе и појаве виших вредности, тако да је тест толеранције глукозе абнормалан. Осим тога, потребно је често 4-6 сати да би гликемија поново пала на основну вредност.<ref name="r4"/>

 

 

У тешким облицима дијабетеса мале количине ацетосирћетне [[киселина|киселине]] се претварају у [[ацетон]], који је лако испарљив и као такав је присутан у издахнутом [[ваздух]]у. Стога се често дијагноза шећерне болести може поставити једноставним детектовањем ацетона у пацијентовом даху.

 

 

 

Основни циљ у [[терапија|терапији]] дијабетеса је отклањање субјективних тегоба, спречавање акутних и одлагање хроничних (васкуларних) компликација, чиме се продужава живот оболелих, али и побољшава његов квалитет. Да би се у томе успело тежи се постизању приближно нормалних вредности гликемије (глукозе пре и после јела), липида, крвног притиска и др.<ref name="stetoskop"/>

 

Избор начина лечења зависи од: узраста пацијента, тежине болести, ухрањености и степена физичке кондиције.

 

 

Дијета представља основу у лечењу дијабетеса. Код гојазних тип 2 дијабетичара, губитак тежине је један од основних циљева, као и нормализовање гликемије, липида и крвног притиска. Остваривањем првог циља значајно се доприноси и остваривању осталих циљева у [[терапија|терапији]].<ref name="stetoskop"/> Дијета мора бити индивидуално прилагођена начину живота, навикама у исхрани и другим специфичним захтевима, а посебно стању [[циркулаторни систем човека|кардиоваскуларног система]]. Периодичне контроле пацијената у саветовалишту за дијабетичаре омогућују кориговање дијете у складу са током и развојем болести. Неопходно је одредити: енергетске потребе, циљну телесну масу, врсту терапије, економска, културолошка, верска ограничења дијетотерапије, интолеранцију на неке намирнице и сл.<ref name="abcd">{{Cite web |url=http://www.stetoskop.info/pravilna-ishrana/23.html |title=Препоруке за исхрану оболелих од дијабетеса |accessdate= 5. 2. 2008.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref>

* спречавање акутних и одлагање хроничних компликација.<ref name="abcd"/>

 

 

Сви [[лек]]ови у таблетама (пилуле), који се употребљавају за лечење шећерне болести носе заједнички медицински назив орални или перорални антидијабетици. Ови лекови се примењују само код оних дијабетичара код којих [[ћелија|ћелије]] стварају [[инсулин]], али га производе у недовољној количини за потребе организма у метаболизму шећера.

Количину и врсту лека у односу на стање шећерне болести одређује лекар специјалиста (дијабетолог, ендокринолог, интерниста, специјалиста опште медицине) или лекар опште праксе. Орални антидијабетици се узимају непосредно после узетог оброка, како би својим деловањем подстакли одговарајуће ћелије панкреаса на „допунско“ излучивање инсулина.<ref name="lekovi">{{Cite web |url=http://www.diabeta.net/index.php?option=com_content&task=view&id=83&Itemid=33 |title=Таблетирани лекови |accessdate= 15. 9. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref>

 

 

Све врсте индустријски произведеног [[инсулин]]а имају одређено време деловања и деле се у шест главних група: <ref name="insulin">{{Cite web |url=http://www.diabeta.net/index.php?option=com_content&task=view&id=32&Itemid=38 |title=Врсте инсулина |accessdate= 15. 9. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref>

 

{| border="1" cellpadding="5" cellspacing="0" align="center"

|! style="background:#ABCDEF" colspan=3 align="center" | '''ВРСТЕ И ДЕЛОВАЊЕ ИНСУЛИНА'''

|-

 

 

 

У прошлости се за терапију користио инсулин добијен из панкреаса [[животиње|животиња]]. Међутим, у новије време је процесом рекомбинантне [[ДНК]] технике произведен хумани инсулин који се показао знатно бољим. Наиме, код многих пацијената се развија имуност и сензибилизација на инсулин животиња тако да је његова употреба ограничена.

Инсулинска пумпа је апарат који се користи за аутоматско убризгавање одређене врсте и количине инсулина у задато време. Убризгавање се врши путем танког пластичног или тефлонског катетера дужине од 60 до 110 -{cm}-, који на свом крају има малу иглу или пластичну канилу (цевчицу). Апарат није у потпуности аутоматизован, јер пацијент сам одређује дозу у зависности од висине гликемије и врсте намирница у оброцима. Инсулинска пумпа је прецизан и врло флексибилан начин регулације шећерне болести и она омогућава дијабетичару одржавање одличног нивоа шећера у крви и нормалан живот. Компликације изазване лоше регулисаним дијабетесом се ређе јављају, а уколико су већ присутне њихово даље напредовање је сведено на најмању могућу меру.<ref name="pumpa">{{Cite web |url=http://www.diabeta.net/index.php?option=com_content&task=view&id=47&Itemid=42 |title=Инсулинска пумпа |accessdate= 15. 9. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref>

 

 

Дијабетес тип 2 може се у року од неколико дана излечити гастричним бајпасом код 80-100% гојазних пацијената, као и код одређеног броја [[човек|људи]] нормалне телесне тежине. Ово није последица губитка килограма, јер се тај ефекат јавља тек касније.<ref name="bajpas"> -{Rubino F, Gagner M (2002). "Potential of surgery for curing type 2 diabetes mellitus". Ann. Surg. 236 (5): 554-9}-</ref> Након овог хируршког захвата стопа смртности код дијабетичара се смањује за чак 40%.<ref name="bajpas2"> -{Sjöström L, Narbro K, Sjöström CD, et al (2007). "Effects of bariatric surgery on mortality in Swedish obese subjects". N. Engl. J. Med. 357 (8): 741-52}-</ref>

 

Обуку (едукацију) дијабетичара за самоконтролу болести обавља лекар ендокринолог или његови сарадници. Програм самоконтроле обухвата следеће:

* контролу телесне тежине;

* коришћење одговарајућих [[минерал|минерала]], [[vitamini|витамина]] и [[антиоксиданси|антиоксиданаса]].<ref name="samokontrola">{{Cite web |url=http://www.diabeta.net/index.php?option=com_content&task=view&id=24&Itemid=47 |title=Контрола шећерне болести |accessdate= 15. 9. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref>

 

 

Примарна превенција дијабетеса тип 1 може се реализовати преко „високо ризичног“ или „популационо базираног“ приступа. Приступ високог ризика укључује идентификацију ризичних појединаца (рођаци првог и другог степена), а затим превенцију почетка болести утицајем на генетичку осетљивост или преципитирајуће факторе спољашње средине. Популационо базиран приступ је много тежи и циљ му је модификација стила живота или елиминација спољашних фактора, за које је познато да су фактори ризика за дијабетес тип 1. Главни проблем у превенцији применом „високо ризичног“ приступа је да се само 12-15% болести јавља у породици, а чак 85% спорадично.<ref name="tip1"/>

Ризик од настанка дијабетеса тип 2 може се у великој мери смањити увођењем дијетног режима исхране и повећањем физичке активности.<ref name="eng30"> -{Lindström J, Ilanne-Parikka P, Peltonen M, Aunola S, Eriksson J, Hemiö K, Hämäläinen H, Härkönen P, Keinänen-Kiukaanniemi S, Laakso M, Louheranta A, Mannelin M, Paturi M, Sundvall J, Valle T, Uusitupa M, Tuomilehto J (2006). "Sustained reduction in the incidence of type 2 diabetes by lifestyle intervention: follow-up of the Finnish Diabetes Prevention Study.". Lancet 368 (9548): 1673-9}-</ref><ref name="eng50"> -{Knowler W, Barrett-Connor E, Fowler S, Hamman R, Lachin J, Walker E, Nathan D (2002). "Reduction in the incidence of type 2 diabetes with lifestyle intervention or metformin.". N Engl J Med 346 (6): 393-403}-</ref> Различите студије (''-{Finish Diabetes Prevention Study, Stocholm Diabetes Prevention Program}-'' и сл) су показале да се најбољи резултати добијају комбинацијом примене индивидуално подешене дијете и повећане контролисане физичке активности.<ref name="study">[http://www.med.bg.ac.rs/dloads/endokrina/22_Djordjevic.pdf Превенција инсулин-независног (тип 2) дијабетеса]</ref> За превенцију овог типа болести је веома значајан и [[магнезијум]].<ref name="eng33"> -{Van Dam RM, Hu FB, Rosenberg L, Krishnan S, Palmer JR (2006). "Dietary calcium and magnesium, major food sources, and risk of type 2 diabetes in U.S. black women". Diabetes Care 29 (10): 2238-43}-</ref>

 

 

Према саопштењу [[Светска здравствена организација|Светске здравствене организације]] у [[2006]]. години је од дијабетеса боловало најмање 171 милион људи широм [[земља|свет]]а. То је једно од најчешћих хроничних незаразних обољења.<ref name="batu">{{Cite web |url=http://www.batut.org.yu/activenews_view.asp?articleID=130 |title=Инциденца и морталитет од дијабетеса у Србији |accessdate= 27. 11. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref> Инциденца је у наглом порасту, па се процењује да ће до 2030. овај број бити удвостручен. У [[Србија|Србији]] је у исто време број дијабетичара износио око 500.000 (што представља 6,7% популације) са тенденцијом даљег пораста.<ref name="savremeni"/> Од укупног броја оболелих, око 90% или више болује од дијабетеса тип 2. При томе, најмање половина оболелих нема постављену дијагнозу и не зна за своју болест.<ref name="batu"/>

Дијабетес је у Србији пети водећи узрок [[стопа смртности|смртности]], а на годишњем нивоу од ове болести умре приближно 2500 особа. Стваран број умрлих је далеко већи, имајући у виду да оболели од дијабетеса најчешће умиру од [[срчани удар|инфаркт]]а, [[мождани удар|шлог]]а и хроничне бубрежне инсуфицијенције. Последњих 20 година уочен је значајан пораст умирања од овог обољења, а очекује се да се овакав тренд настави и у наредном периоду, превасходно због високе учесталости фактора ризика.<ref name="batu"/>

 

На Генералној скупштини [[Уједињене нације|Уједињених нација]] одржаној [[20. децембар|20. децембра]] [[2006]]. године једногласно је усвојена ''Резолуција о дијабетесу''.<ref name="rezolucija">{{Cite web |url=http://www.unitefordiabetes.org/campaign/resolution.html |title=Резолуција о дијабетесу |accessdate= 29. 11. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref> Први пут је једно незаразно [[болест|обољење]] означено као глобални проблем који се третира попут инфективне епидемије. Све државе света позване су да формирају националну политику [[превенција|превенције]], [[терапија|лечења]] и бриге за оболеле од дијабетеса у складу са степеном развијености система здравствене заштите.

 

 

[[Светски дан борбе против дијабетеса]] ([[14. новембар]]) је уврштен у званични календар УН и овај датум се обележава широм [[земља|свет]]а..<ref name="world">{{Cite web |url=http://www.worlddiabetesday.org |title=Светски дан борбе против дијабетеса |accessdate= 26. 11. 2007.|last= |first= |coauthors= |date= |work= |publisher=}}</ref> С обзиром да је [[плава боја|плава]] званична боја Уједињених нација, на тај дан је [[2007]]. велики број знаменитости био осветљен плавим рефлекторима ([[Емпајер стејт билдинг]], [[Нијагарини водопади]], [[Токио|Токијски]] торањ, зграда Опере у [[Сиднеј]]у, мост преко [[Босфор]]а и др). У овој глобалној кампањи је учествовао и [[Београд]] ([[Дом Народне скупштине Републике Србије]], статуа [[Победник (споменик)|Победника]] на [[Калемегдан]]у) и други градови у [[Србија|Србији]].

 

== Види још ==

* [[Инсипидни дијабетес]]

 

 

== Спољашње везе ==

{{Commonscat|Diabetes mellitus}}

 

{{медицинско упозорење}}

 

{{Link FA|ar}}

{{Link FA|hu}}

 

[[af:Suikersiekte]]