Ксенија Атанасијевић — разлика између измена

'''Ксенија Атанасијевић''' ([[Београд]], [[5. фебруар]] [[1894]] — [[Београд]], [[28. септембар]] [[1981]]) је била прва жена [[доцент]] и прва жена која је докторирала на Београдском универзитету [[1922]]. године. Дипломирала је чисту филозофију са класичним језицима. Била је преводитељка класичних филозофских дела, као и ауторка студија, чланака, метафизичких и етичких расправа. Између два светска рата била је професорка на Универзитету у Београду. Објављени су њени Филозофски фрагменти. Преводила је дела [[Аристотел]]а (Органон), [[Платон]]а (дијалог Парменид), [[Барух Спиноза|Спинозе]] (Етика), [[Алфред Адлер|Адлера]] (Индивидуална психологија).

 

 

 

''„Ја сам очекивала да сваког часа паднем мртва. Једна студенкиња је почела да плаче, а једна је отишла и никада више неће доћи“'', каже млађана Ксенија. Али тај исти Петонијевић Ксенију открива као најталентованију на факултету и неформално је проглашава својом наследницом. Но, први успеси на факултету први су сусрети Ксеније Атанасијевић са злобом [[чаршија|чаршије]], која никада није трпела нити подржавала изузетост: почињу оговарања о њеној љубавној вези с професором Петронијевићем.

 

Пошто је дипломирала, за докторски рад она узима дело [[Ђордано Бруно|Ђордана Бруна]] и трага за ретким књигама о њему по читавој [[Европа|Европи]]. Има 28 година када брани своју докторску тезу ''Бруново учење о најмањем'', [[16. јануар|16. јануара]] [[1922]]. године. У комисији којом председава Петронијевић још су и [[Милутин Миланковић]] и [[Веселин Чајкановић]]. Можда стога да би сам раскринкао трачеве о његовој сентименталности према Ксенији, Петронијевић тада превазилази и сопствену [[малициозност]] и суровост према студентима, па у једном часу Ксенију Атанасијевић, иако на филозофском испиту, води кроз подручје више математике. Она неочекивано доказује да је сасвим спремна да објасни и математичке формуле које се тичу дела Ђордана Бруна, а запањени Петронијевић и Миланковић гледају један другога и коментаришу: ''„Колега, јел све у реду са хормонима наше кандидаткиње?!“'' Њихови неспретни комплименти требало је да кажу да је Ксенија „паметна као мушко“, но такве шале су учврстиле Ксенију решеност да се бори за [[равноправност жена]] у друштвеном животу [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]].

 

Чаршија у Београду прелази на „нову аферу“, и проглашава Ксенију љубавницом њене најбоље пријатељице [[Зора Станковић|Зоре Станковић]]. Ова говоркања затим замењују новом „причом“: Ксенија Атанасијевић је у вези с познатим београдским лекаром и „ожењеним човеком“ [[Милан Марковић (лекар)|Миланом Марковићем]]. Провакативни наслови о љубавном животу Ксеније и доктора Марковића појављују се и на првим странама тадашње [[жута штампа|жуте штампе]], листова „[[Балкан (часопис)|Балкан]]“ и „[[Вече (часопис)|Вече]]“. Чаршија им не признаје и приватност ни када се доктор Марковић разводи од прве жене и венчава са Ксенијом Атанасијевић. Пошто је Ксенија постала и предавач на Београдском универзитету, увређени професор [[Милош Тривунац]] на седници универзитетског већа поносно прокламује: ''„Има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, а ви хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци.“''

 

Ксенија Атанасијевић неће издржати [[тортура|тортуру]] која јој се спрема на Београдском универзитету. Читав круг професора, који углавним анонимно делују, страсно се окомио на њу и смишља [[афера|афере]]. Главна им је да је Ксенија, у једном предавању на Коларцу, поменула извесни извор, не цитирајући га јасно, па је на тај начин постала [[плагијат]]ор. На основу овога, они организују гласање за избацивање професорке Атанасијевић с Универзитета. Професор и правник, [[Живојин М. Перић]], јавно и ватрено упозорава да су та гласања сасвим незаконита. Анонимна група тада дискусију пребацује на терен „аутономије Универзитета“. Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право барем да се брани. С друге стране нема одјека, а што време више пролази, ствара се чаршијски утисак да „ту нечега ипак има“. Пуних осам година Ксенија Атанасијевић безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, ''Енциклопедија Британика'' увршћује у своје одреднице њен докторски рад о [[Ђордано Бруно|Ђордану Бруну]] као релевантну литературу за схватање Брунове мисли. Коначно она сама [[1936]]. године пише молбу Универзитету да је превремено пензионише. Уморна од ове борбе је говорила: ''„на својој страни, осим истине и закона, нисам имала ништа више“''.

 

У Београду за време [[Други светски рат|Другог светског рата]], Ксенија Атанасијевић одбија да потпише чувени Апел београдских интелектуалаца. Штавише, пре рата писала је против национализма и бранила Јевреје, па је [[Гестапо]] хапси. После завршетка рата, нове власт је хапсе. Из комунистичког затвора је изашла лишена само грађанских права, а све њене књиге стављене су на листу забрањених. Наставља анонимно да ради и припрема трећи том свог животног дела ''Филозофски фрагменти''. Тај рукопис није никада пронађен. На основу онога што јесте пронађено, сматра се да је Ксенија Атанасијевић творац оригиналног и целовитог филозофског система.

 

 

== Спољашње везе ==

{{портал|Биографија}}

* [http://www.nb.rs/events/event.php?id=6302 Ксенија Атанасијевић]

 

{{DEFAULTSORT:Атанасијевић, Ксенија}}