|
==Особине==
Међу важније особине источнохерцеговачког дијалекта спада [[новоштокавска акцентуација]], развијена нова [[деклинација]] (са наставком ''-а'' за [[генитив]] множине и са једним обликом за [[датив]], [[инструментал]] и [[локатив]] множине). Слово [[Јат (слово)|јат]] је замењено са ''ије'' и ''је'' (''пјесма'', ''вјера'', ''млијеко'', ''дијете''), али и са ''е'' (''брегови'', од ''бријег'') и ''и'' (''волио'' од ''вољети''). Углавном је раширено [[јекавско јотовање]], али се оно у говору старог [[Дубровник]]а и [[Бошњаци|Бошњака]] по градовима не налази: ''дјевојка'' и ''тјерати''. У највећем делу дијалекта нема гласа ''[[х]]'', али се среће у неким крајевима Црне Горе, у Дубровнику и у говору бошњачког становништва по градовима: ''љеб'' и ''хљеб'', ''рана'' и ''храна'', ''раст'' и ''храст''. Група ''ао'' сажима се најчешће у ''о'': ''пјевао'' > ''пјево''. Завршетак [[инфинитив]]а је на ''-ти'' и ''-ћи'', али су врло честочести и облици [[Крњи инфинитив|крњег инфинитива]] на''-т'' и ''-ћ''. У овом дијалекту се чува [[аорист]], док се [[имперфекат]] налази само у јужнијим и источнијим говорима, а идући на севесевер се губи.
==Основица стандардних језика==
Овај млађи штокавски дијалекат ијекавског изговора, који је још од краја [[15. век|XV]] и почетка [[16. век|XVI]] века у Дубровнику био барем делимично основа дубровачке књижевности, и на коме је писана разноврсна [[српска народна књижевност|народна књижевност]], заслугом [[Вук Караџић|Вука Караџића]], његових присталица и [[Илирски покрет|хрватских илираца]], у току [[19. век|XIX века]] постао је основа књижевног [[Српскохрватски језик|српскохрватског језика]] (односно, [[Српски језик|српског]] и [[хрватски језик|хрватског]]. У Хрватској науци данас често са презиром гледа на хрватске "вуковце" и истиче да је данашњи хрватски стандард базиран на више дијалеката и чак више наречја. Тачно је и неспорно да су почев од деведесетих у Хтватској учинјени огромни напори да се стандардни језик одаљи од источнохерцеговачке основице. Тачно је и да је то учинјено отваранјем стандардног језика према другим наречјима, али то не мења чињеницу да је фонетика и морфологија а пре свега акцентуација у хрватским граматикама и далје источнохерцеговачка. С друге стране, у Хрватској се активнно пориче источнохерцеговачки карактер дубровачког говора, а када би се то прихватило то би значило да хрватски стандардни језик није матерњи ниједној хрватској заједници и великим делом вештачки језик. Сам дубровачки говор ионако не може бити доовлјан као основица хрватског стандрада због специфичне акцентуације придева, која одступа од новоштокавске и хрвтаске.
Овај млађи штокавски дијалекат ијекавског изговора, који је још од краја [[15. век|15]]. и почетка [[16. век]]а у Дубровнику био, делимично, основа дубровачког књижевног језика, и на коме је писана разноврсна [[српска народна књижевност|народна књижевност]], заслугом [[Вук Караџић|Вука Караџића]], његових присталица и [[Илирски покрет|хрватских илираца]], у току [[19. век]]а постао је основа заједничког књижевног [[српскохрватски језик|српскохрватског језика]], односно [[српски језик|српског]] и [[хрватски језик|хрватског]] језика и, касније, заједно са неким другим босанским и црногорским дијалектима, [[бошњачки језик|бошњачког стандарда]] и нестандардизованог [[црногорски језик|црногорског језика]].
Иначе, што се тиче дубровачког говора, он је данас више источнохерцеговачки него што је икад био. [[Решетар]], хрватски лингвист и Дубровчанин давно је приметио, да ко дели српско од хрватског мора признати да је језик Дубровника одувек био српски. То, наравно, не имплицира националност Дубровчана.
Сами Бошњаци не сматрају да је основ њиховог језика источнохерцеговачки дијалекат већ источнобосанкси дијалект.
==Види још==
|
