Стајни трап ваздухоплова — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м разне исправке
Ред 43:
Пошто су стајни трапови на неки начин „нужно зло“, штете свима функцијама и карактеристикама авиона изван фаза стајања, полетања и слетања, било је покушаја са решењима са њиховим останком на земљи, после полетања. Ваздухоплов је постављан на подвоз (колица), који није у саставу летелице. После постизања брзине залета, изнад минималне, ваздухоплов би се одвојио од подвоза и наставио би лет. Слетање је решавано скијама или сличним уређајем. Овај систем је користио [[немачка|немачки]] [[ловачки авион]] са [[ракетни мотор|ракетним мотором]], [[Месершмит Ме 163 Комет|Месершмит Ме 163]], [[Месершмит Ме 321]] и [[Арадо Ar 234 Блиц|Арадо Ар 234]]. То су авиони из [[Други светски рат|Другог светског рата]], што су после слетања хаотично расути по аеродрому и терену, без могућности самосталне вожње, таксирања за склањање у заклоне или за припрему за нови лет.
 
Сличан систем је користио и амерички извиђачки авион [[U-2]], који су [[СССРСавез Совјетских Социјалистичких Република|совјети]] оборили изнад своје територије и заробили [[пилот]]а [[гери Пауерс|Герија Пауерса]] ({{јез-енг|Gary Powers}}). Полетао је са подвоза, а спуштао се на скије од [[титан]]а и после је покупљен и превожен у базу.
 
Током [[Други светски рат|Другог светског рата]], када је свака предност у [[брзина|брзини]] [[Ловачки авион|ловаца]] у ваздушном простору била пресудна, тражило се да ''оквашена'' површина, [[аеродинамика|аеродинамчки]] буде потпуно чиста, без икаквих избочина. Тада су стајни органи увлачени у контуру змаја авиона, са вратима, која савршено затварају простор за смештај овог система, без икаквог дисконтинутета у контури спољне површине. Такав се смештај ногу, код једномоторних авиона, усталио се у крило, а код двомоторних у моторске гондоле, иза мотора. Типични примери су два врхунска ловца, амерички [[P-47 Тандерболт]] и британски [[Де Хевиланд DH.98 Москито]]. Код Тандерболта је једноставно решење за увлачење, закрену се главне ноге према унутрашњој страни за 90°, без икакве ротације у другим равнима. Пошто је код авиона [[P-47 Тандерболт]] велика елиса, потребно је на стајанци обезбедити довољно растојање њених врхова од тла (клиренс), а то диктира дужина главних ногу. За смештај тих дужих ногу није било довољно простора у крилу, па се зато исте скраћују при увлачењу, са сабијањем амортизера у томе процесу. То се постиже са допунском кинематиком. Код Москита се закрећу уназад, у правцу лета, што је једноставно и корисно при принудном слетању са увученим ногама. Точкови и увучени остају у правцу лета и приме удар при слетању са увученим ногама, што смањује укупна оштећења.
Ред 87:
== Удеси због стајних трапова ==
[[Датотека:JetBlue292Landing.jpg|Слетање авиона [[Ербас А320]], [[2005]]. године, након отказа предње ноге стајних органа.|десно|мини|300п]] [[Датотека:Орао-2.jpg|Стајни трапови авиона [[Ј-22 Орао]]|десно|мини|300п]]
Откази система стајних трапова, или људске грешке (или њихова комбинација), везани за слетање авиона са увученим стајним органима, узрок су бројних несрећа и инцидената током ваздухопловне историје. Откази и заузетост пилота са мноштвом радњи, током операције слетања, игра значајну улогу у многим инцидентима, који су се догодили сваке године у [[САДСједињене Америчке Државе|Сједињеним Америчким Државама]], између [[1998]]. и [[2003]]. године. [[Удес ваздухоплова|Удеси]] при слетању због отказа извлачења стајних трапова, познати су као слетање на стомак (контакт доњих површина авиона са тлом). До тога долази понекад и случајно, пошто [[пилот]] једноставно заборави да уради поступак извлачења, или је приморан да смањи дужину стазе за слетање, ако је изван аеродрома, или ако је механички квар. Иако су ретке трагичне последице, такво слетање је веома скупо, јер изазива велика оштећења авиона. Код авиона са погоном са елисом, скоро увек се захтева потпуна обнова погона, јер се елиса оштети са контакти са земљом и цео погон трпи тренутно заустављање. Многи авиони, између два светска рата, конструктивно су ублажавали последице таквих случајева, тако што је део точкова увек остајао изван контуре авиона, у правцу лета. Примери су Авро Ансон и [[Даглас DC-3]]. Данашње актуелно решење је на [[A-10 Тандерболт II]], што је наследио. Пројектован је у томе смислу да се смање оштећења при слетању, са увученим стајним органима.
 
Посебан је проблем код кварова у којима се извуче једна главна нога а друга неће и када при томе откаже и враћање те извучене ноге. Значи, на авиону се не може променити конфигурација, једна извучена а друга увучена нога. У томе случају морало би се слетати на једну ногу. То искусни пилоти и ураде, код авиона са ниско постављеним [[крило]]м, али код високо уграђеног крила, то је забрањено и са упутом [[пилот]]у. Такав случај се десио са авионом [[Ј-22 Орао]], [[30. мај]]а [[2010]]. године. Авион је после потпуно потрошеног горива напуштен и усмерен да падне у [[Гружанско језеро]], код [[Крагујевац|Крагујевца]]. [[Пилот]] се катапултирао и спасао. Да је ишао на слетање са том конфигурацијом, са једном извученом главном ногом, било би обавезно претурање авиона, после контакта са тлом и то са трагичним последицама. Овај квар је био последица отказа система одбрављивања, те једне ноге. <ref name="Ноге">[http://asrs.arc.nasa.gov/callback_issues/cb_292.htm Ноге]{{dead link|date=January 2013}}</ref>