Стајни трап ваздухоплова — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м разне исправке |
|||
Ред 43:
Пошто су стајни трапови на неки начин „нужно зло“, штете свима функцијама и карактеристикама авиона изван фаза стајања, полетања и слетања, било је покушаја са решењима са њиховим останком на земљи, после полетања. Ваздухоплов је постављан на подвоз (колица), који није у саставу летелице. После постизања брзине залета, изнад минималне, ваздухоплов би се одвојио од подвоза и наставио би лет. Слетање је решавано скијама или сличним уређајем. Овај систем је користио [[немачка|немачки]] [[ловачки авион]] са [[ракетни мотор|ракетним мотором]], [[Месершмит Ме 163 Комет|Месершмит Ме 163]], [[Месершмит Ме 321]] и [[Арадо Ar 234 Блиц|Арадо Ар 234]]. То су авиони из [[Други светски рат|Другог светског рата]], што су после слетања хаотично расути по аеродрому и терену, без могућности самосталне вожње, таксирања за склањање у заклоне или за припрему за нови лет.
Сличан систем је користио и амерички извиђачки авион [[U-2]], који су [[
Током [[Други светски рат|Другог светског рата]], када је свака предност у [[брзина|брзини]] [[Ловачки авион|ловаца]] у ваздушном простору била пресудна, тражило се да ''оквашена'' површина, [[аеродинамика|аеродинамчки]] буде потпуно чиста, без икаквих избочина. Тада су стајни органи увлачени у контуру змаја авиона, са вратима, која савршено затварају простор за смештај овог система, без икаквог дисконтинутета у контури спољне површине. Такав се смештај ногу, код једномоторних авиона, усталио се у крило, а код двомоторних у моторске гондоле, иза мотора. Типични примери су два врхунска ловца, амерички [[P-47 Тандерболт]] и британски [[Де Хевиланд DH.98 Москито]]. Код Тандерболта је једноставно решење за увлачење, закрену се главне ноге према унутрашњој страни за 90°, без икакве ротације у другим равнима. Пошто је код авиона [[P-47 Тандерболт]] велика елиса, потребно је на стајанци обезбедити довољно растојање њених врхова од тла (клиренс), а то диктира дужина главних ногу. За смештај тих дужих ногу није било довољно простора у крилу, па се зато исте скраћују при увлачењу, са сабијањем амортизера у томе процесу. То се постиже са допунском кинематиком. Код Москита се закрећу уназад, у правцу лета, што је једноставно и корисно при принудном слетању са увученим ногама. Точкови и увучени остају у правцу лета и приме удар при слетању са увученим ногама, што смањује укупна оштећења.
Ред 87:
== Удеси због стајних трапова ==
[[Датотека:JetBlue292Landing.jpg|Слетање авиона [[Ербас А320]], [[2005]]. године, након отказа предње ноге стајних органа.|десно|мини|300п]] [[Датотека:Орао-2.jpg|Стајни трапови авиона [[Ј-22 Орао]]|десно|мини|300п]]
Откази система стајних трапова, или људске грешке (или њихова комбинација), везани за слетање авиона са увученим стајним органима, узрок су бројних несрећа и инцидената током ваздухопловне историје. Откази и заузетост пилота са мноштвом радњи, током операције слетања, игра значајну улогу у многим инцидентима, који су се догодили сваке године у [[
Посебан је проблем код кварова у којима се извуче једна главна нога а друга неће и када при томе откаже и враћање те извучене ноге. Значи, на авиону се не може променити конфигурација, једна извучена а друга увучена нога. У томе случају морало би се слетати на једну ногу. То искусни пилоти и ураде, код авиона са ниско постављеним [[крило]]м, али код високо уграђеног крила, то је забрањено и са упутом [[пилот]]у. Такав случај се десио са авионом [[Ј-22 Орао]], [[30. мај]]а [[2010]]. године. Авион је после потпуно потрошеног горива напуштен и усмерен да падне у [[Гружанско језеро]], код [[Крагујевац|Крагујевца]]. [[Пилот]] се катапултирао и спасао. Да је ишао на слетање са том конфигурацијом, са једном извученом главном ногом, било би обавезно претурање авиона, после контакта са тлом и то са трагичним последицама. Овај квар је био последица отказа система одбрављивања, те једне ноге. <ref name="Ноге">[http://asrs.arc.nasa.gov/callback_issues/cb_292.htm Ноге]{{dead link|date=January 2013}}</ref>
|