Транскрипција — разлика између измена

У писању туђих властитих имена и израза у стандардном српском језику примењују се два поступка — прилагођено (примењиво и у ћирилици и у латиници) и изворно писање (примењиво само у латиници). Иако су у данашњој норми оба поступка примењива, па чак и изворно писање продуката популане културе (називи бендова, песама, филмова) у ћирилици, у прошлости то није био случај.<ref name=prav>{{cite book|last1=Пешикан|first1=Митар|last2=Јерковић|first2=Јован|last3=Пижурица|first3=Мато|title=Правопис српскога језика|year=2010|publisher=Матица српска|location=Нови Сад|isbn=978-86-7946-079-0|chapter=Прилагођено писање имена из страних језика (транскрипција)|page=171}}</ref>

 

 

Ипак, стварањем ћирилице дошло је и до увођења облика у коме су грчке графије дословно преношене. Тако су и они постали {{јез-стсл|Кѷриллъ и Меѳодїи}} (са ћириличкима [[Ижица|ижицом]] и [[Фита|фитом]], еквивалентима грчког [[Ипсилон (слово)|ипсилон]] и [[Тета (слово)|тета]], односно словенских ''и'' и ''т''/''ф''). Стари писари су овај графемски пренос доста примењивали, али није био стран ни фонетски запис. Ипак, сви су пратили Ћирилово начело у вези са наставцима. Штошта, оно је касније проширено, па отуда и облици Ћирил'''о''' и Методи'''је'''.<ref name=prav/>