Спринт (атлетика) — разлика између измена

== Историја спринта ==

У брзом трчању се се такмичили još стари [[Грци]] на [[Олимпијске игре|Олимпијским играма]], на стази дугој један [[стадиј]] (192,27 м). Око 1800, спринтерско трчање се среће у [[Енглеска|Енглеској]], где су [[1806.]] забележени први службени резултати, када је извесни -{Grmley}- претрчао стазу од 120 јарди за 12 секунди. На атлетском првенству Енглеске [[1866.]] постигнут је резултат од 10,5 на 100 и 55,0 на 440 јарди. Године 1880 -{C. G Wood}- је постигао за то време изванредан резултат од 21,8 сек. на 220 јарди.

Од 1890. [[САДСједињене Америчке Државе|амерички]] спринтери презуизмају примат у спринту и само га повремено губе. Почевши од [[Артур Дафи|Артура Дафија]] који је [[1902.]] претрчао 100 јарди за 9,6 секунди, који је у својој књизи „Како спринтовати“ препоручио спринтерима два тренинга дневно: ујутро и увече, па преко [[Чарлс Падок|Черлса Падока]], [[Еди Толан|Едија Толана]], [[Перси Вилијамс|Персија Вилијамса]], [[Ралф Меткалф|Ралфа Меткалф]], [[Џеси Овенс|Џесија Овенса]] до 1972, када су [[Џим Хејнс]], [[Еди Харт]] и [[Рејнолд Робинсон]] трчали први пут 100 метара испод 10 сек. Примат америчких спринтера је заустављен [[2005.]] године, када га преузимају атлетичари Јамајке од којих [[Јусејн Болт]] држи садашњи светски рекорд 9,58 сек.

[[СликаДатотека:20070701-nk2007-100m.jpg|200п|мини|Положај атлетичара приликом старта]]

Спринт почиње из ниског старта. Ниски старт се изводи из [[стартни блок|стартних блокова]], командама „на места“, „позор“ и пуцњем. Стартни блокови се користе само за старт спринтерских трка и прве измене код штафета. Када се стартује из стартних блокова такмичари целу трку трче у стази у којој стартовали. Прелазак у другу стазу кажњава се дисквалификацијом.

На команду „на места“ тркачи стављају стопала на стартне блокове, обично клекнувши на одразну ногу и ослањајући се на руке испред себе, тако да су руке вертикалне на стазу, а налазе се иза беле (стартне) линије. Спринтер сам регулише размак између предњег и задњег дела стартног блока, на основу дужине своје потколенице.

На пуцањ стартног пиштоља такмичар експозивно опружа „предњу“ ногу помоћу замаха „задње“ ноге према напред. Синхронизовано са овим, рука уз „предњу“ ногу изводи замах према напред, а друга рука према назад. Овако започето кретање наставља се брзим спуштањем замајне ноге на тло, готово у исто време кад нога која се опружила напушта тло. На тај начин се остварује најдужи први скок у најкраћем могућем временском размаку, а затим се повезано са овим изводе следећи скокови у истим временским размацима који су због инерције све дужи, док де негде око 15 метара, а можда и пре између петог и осмог корака, не постигне нормална дужина скока. Скокови у брзом спринту треба да буду брзи, дуги и ниски.

Кад достигне пуну брзину, спринтер се креће око пет корака у секунди. Сваки корак, који зависи од висине спринтера, може мерити и до 2,40 м. Одступања од ове технике има од трчања у кривини, јер тада треба нагнути тело према унутрашњој страни тркалишта и то више уколико је брзина спринта већа и кривина оштрија.

== Финиш и циљ ==