Филозофија историје — разлика између измена

=== Теорије о постојању свеобухватног дизајна историје ===

 

 

=== Теолошки корјени ===

Критичка филозофија историје, или боље речено, епистемологија историје, има корјене с крајем [[19. век|19. вијека]], условљена и тада и касније парадигмама [[друштвене науке|друштвених наука]]. Они који се налазе у традицији [[позитивизам|позитивизма]], неопозитивизма и постпозитивизма, у складу са идејом јединства свих [[наука]] вјерују, да се сазнање о прошлости састоји од објашњења узрока и да су сва таква објашњења, на крају крајева, предмет студије у различитим наукама. По томе, објашњења историјских дешавања долазе од закона, који могу бити [[социологија|социолошке]], [[психологија|психолошке]], па чак идући у крајност, и [[биологија|биолошке]] и [[физика|физичке]] природе. Супротно таквој врсти [[редукционизам|редукционизма]], сљедбеници Канта тврде да, историја као и друге [[хуманизам|хуманистичке]] дисциплине (Geisteswissenschaften), слиједи своје властите законе, које није могуће редуковати, или ограничити. По њима, историја се бави догађајима и њиховим партикуларним развојем, који се не сматрају инстанцама општих закона и њен крајњи циљ је њихово схватање, прије него објашњење. Филозофи као Карл Г. Хемпел и [[Мортон Вајт]] су детаљно разрадили своју теорију каузалног објашњења историје, док Колингвуд и [[Вилијем Дреј]] описују схватање историјских кретања, као једну специфичну врсту учења на дешавањима из прошлости, или као једну врсту разоткривања њиховог смисла, прије него њихових узрока. Поређења историје са [[природне науке|природним наукама]], и дебата између редукциониста и антиредукциониста су имала као посљедицу постављање сљедећих питања:

 

 

Неки позитивисти су блиски идеји издвајање историје из науке, и њено премјештање у [[књижевност]], наводећи као разлог неспособност историје у постизању објективности и истинских објашњења. Антипозитивисти су супротног мишљења и тврде да је историја легитимни, когнитивни дио нашег сазнања о прошлости.

У нередукционистичкој традицији и као одговор на све учесталији наративни карактер историје, филозофи те традиције подвлаче: схватити уопште дешавања, посебно она из прошлости, подразумијева покушати испричати коерентну историју о њима. Историја, по В. Б. Галију, је једна врста књижевног приповједачког жанра, или једноставно [[приповијетка]].

 

 

Кросе и Колингвуд, у њиховим критикама ранијих теоретичара, износе своје теорије о ономе што они сматрају честим, рекурентним и суштински погрешним схватањем метода и предмета историје: „централна окосница тих теорија тиче се претпоставке да историјска дешавања не могу бити схваћена и објашњена у контексту универзалних закона, који су суштина научних интерпретација у природним наукама.“ Та претпоставка је, по њима суштинска грешка. Колингвуд тврди, да је вријеме да се историја издвоји од стања потчињености природним наукама. Слиједећи тај став, покушава да развије концепт схватања историје, по којем историчар објашњава историјска дешавања као израз размишљања о прошлости преко самосвијести, сматрајући да историчар треба да користи машту свога [[ум]]а за њихову реконструкцију, прије него покушати приказати догађаје као јединке опште регуларности, односно преко [[Индукција (логика)|индукције]].

 

 

Суштинско питање које се тиче статуса историјских истраживања отвара нови оквир филозофске дискусије. Питање гласи: „Када и на који начин, као и у ком смислу, се може рећи да је историја објективна дисциплина?“ Неки модерни филозофи нагињу према погледу, да цијели проблем око објективности историје не може бити помјерен са мртве тачке. Легитимна питања око објективности, по њима, су на мјесту само када се разматра одређено историјско дјело или студија, јер у том случају постоје прихваћени стандарди, а који се састоје од анализе историјске документације, њене тачности и истинитости, преко чега је могуће ријешити проблем. За друге, насупрот томе, ствари нису тако јасне и сматрају да постоје очигледне разлике у методологији истраживања у поређењу са различитим природним наукама, (биологијом, [[хемија|хемијом]], итд). Као контраст истраживањима у природним наукама, истраживачки процес историчара, укључујући начин на који интерпретирају историјске податке, као и принципе аргументације које користе, изгледа субјективно, ограничен културним насљеђем и условљени културолошком и [[идеологија|идеолошком]] опредијељеношћу историчара, те стога изван оквира форме репутабилног научног сазнања.

 

== Види још ==

 

== Спољашње везе ==