Дулитлов напад — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м исправљање правописних и других грешака
м исправљање правописних и других грешака
Ред 11:
Дулитл се у међувремену дао у потрагу за добровољцима. Будући да је био дирнут национални понос то није био велик проблем, а Дулитл се усто, да би уверио све оне који су сумњичаво вртели главом на помисао о полијетању бомбардером с носача, обавезао да ће он лично пилотирати првим авионом, који ће имати најкраће залетиште.
 
На располагање су добили потпуно нов носач ''Хорнет'' којим је заповиједао капетан Марк А. Мичер, а ваздушно обезбеђење им је требао пружити ''Ентерпрајз''. Након неколико месеци припрема, ''Хорнет'' 2. априла 1942. коначно креће према Јапану са 16 бомбардера Б-25 на својој палуби, а пратњу му чине крстарице ''Солт Лејк Сити'', ''Нортхемптон'', ''Винснес'' и ''Нешвил'' те 8 [[разарач]]а и 2 [[танкер]]а потребна за дуго путовање које им предстоји. Насред океана им се придружио и ''Ентерпрајз'' којим заповиједа шеф треће флоте, адмирал (тада вице-адмирал) [[Вилијам Хелси]]. План је био да се приближе Јапану на 450-550 миља, одакле би бомбардери полетјели и након истовара бомби даље наставили према аеродромима у [[Кина|Кини]]. Али већ од почетка све је кренуло наопако. Пред зору [[18. април]]а приметили су јапански патролни брод и иако су га успели уништити, нису знали јесу ли Јапанци послати радио поруку. Избор им није био једноставан јер су се налазили скоро 800 миља далеко од Јапана и, док су постојале реалне шансе да ће бомбардери стићи до Токија, прилично сигурно је било да неће успети досећи кинеске аеродроме. С друге стране, једва су се чекали решити бомбардера који онако велики нису могли бити пребачени у унутрашњост брода и целосве време пловидбе преко Пацифика су стајали на палуби. Нису смели ризиковати да их нападне јапанска авијација док им се на палубама налазе огромни авиони пуни горива и бомби (Јапанци ће ускоро [[Битка код Мидвеја|код Мидвеја]] увидети сву бол те ситуације) и Дулитл је одлучио да ипак полети. И он и пилоти што су га следили сада су требали учинити оно за што су се припремали месецима, а узлетање бомбардера (макар и средњег) са носача није био једаноставан посао. Свака посада је имала помоћ официра који им је мерио час када ће кренути да би били сигурни да ће до краја писте да стигну тачно када се брод подигне на валу, чиме се добива неколико додатних метара за сигурније полетање. Ипак, сваки авион после Дулитла имао је по неколико метара дужи залет и на крају је свих 16 успешно полетело и запутило се према Јапану.
 
Сви авиони су успели досећи Јапан и истоварити свој терет бомби од 225 кг изнад Токиа, [[Јокохама|Јокохаме]] и [[Нагоја|Нагоје]], и наставити пут преко [[Источно кинеско море|Источног кинеског мора]], али је њихов учинак био више него скроман (између осталог, лакше је оштећен носач Рјухо). Као што се и очекивало, нити један авион није стигао до аеродрома у Кини. Један се успио спустити у [[Владивосток]]у где су посаду интернирали Руси, а остали су једва стигли до кинеског копна где су се присилно спустили. Посаде из 14 од 16 авиона су преживеле слетање и напослетку се, уз помоћ кинеских савезника, вратиле у САД. Посаде из преостала 2 авиона нису биле те среће - двојица су погинула при паду авиона, а осморица су завршили у јапанском заробљеништву. Сви су били мучени и осуђени на смрт, над тројицом је пресуда и извршена, а један је подлегао глади и болести. Преживела четворица су ослобођени у августу 1945.