Бајићи — разлика између измена

|- style="vertical-align: top;"

| width=95 | '''Држава'''

|- style="vertical-align: top;"

| width=95 | '''Звања'''

|- style="vertical-align: top;"

| width=95 | '''Оснивач породице'''

|- style="vertical-align: top;"

|'''Еноблирање'''

|- style="vertical-align: top;"

|'''Порекло'''

|- style="vertical-align: top;"

|'''Националност'''

|- style="vertical-align: top;"

|'''Данашњи потомци'''

|}

|}

'''Бајићи''', пореклом из Блаца су породица Јанка пл. Бајића из Сремске Митровице, хаџи Настаса Бајића из Земуна и Теодора Бајића из Земуна и Петрије Бајић, рођ. [[Обреновићи|Обреновић]], најстарије кћерке [[Књаз Милош|књаза Милоша]]. Барон Милош пл. Бајић од Варадије, најстарији син најстарије кћерке књаза Милоша, био је, према Уставу Србије, после мушких потомака Обреновића, могући наследник престола Србије <ref> Према Уставу из 1835 и султановом берату и вољи књаза Милоша, детаљно је предвиђен начин наслеђивања престола у породици Обреновић, према коме „ићи ће насљедственост са оца на најстаријег сина“ у фамилији садашњег књаза Милоша Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија мушкараца њени, у фамилији старијега брата Његова, Јована Теодоровића Обреновића, а у случају изумртија и мушкараца његови, у фамилији млађег његовог брата Јефрема Теодоровића Обреновића“, чији је унук био краљ Милан. Према истом Уставу у случају „изумртија мушке врсте све фамилије Књаза Милоша, Јована и Јефрема Теодоровића Обреновића“ прелази наследство престола на најстаријег сина „најближе и најстарије врсте кћери од фамилије Обреновића“, тако да последњи кнез од мушке фамилије Обреновића, с одобрењем државног савета и Народне скупштине посини и природи, тј. прими у српско држављанство, ако је страни држављанин, „по праву првородства најстаријега сина исте женске врсте“. Уставом из 1835 предвиђено је било да ако би „и мушкарци женске врсте садашње Књажевске фамилије Обреновићеве изумрли, а оно да опомене државни Совјет последњега Књаза три пута, да за живота свога наименује свога прејемника из членова народа, који би био најспособнији и најдостојнији к важному достојинству Књажевскому“. Ако би последњи књаз изоставио то да учини, онда је скупштина била овлашћена да изабере „најспособнијега и најдостојснијега мужа између себе“ Вид. Устав из 1835, чл. 23 – чл. 28, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835-1941), Београд 1988, стр. 29-30. Према Уставу из 1869 (чл. 10), када је изумрла књаз-Милошева, директна мушка линија Обреновића, а на престо ступио Милан Обреновић из бочне гране Обреновића, „по старим народним закључењима пре 1839, која су утврђена и закључењима Свето-Андрејске скупштине од 1858, као и велике народне скупштине, држане 20. јунија 1868. године, и по гласу султанских берата и хатишерифа од године 1830 и 1868“, предвиђено је да у случају да „би садашњи Књаз Милан без мушког потомства преминуо, онда прелази наследство престола србског на мушке потомке Књаза Милоша од кћери његових, тако да народ српски од ових потомака бира себи за наследног Књаза онога, кога нађе да је најдостојнији“. Вид. чл. 10 Устава из 1869, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835-1941), Београд 1988, стр. 74. Од синова књаз-Милошевих кћери 1869 најистакнутији је био барон Милош Бајић од Варадије (1822-1897), финансијер српских часописа у Војводини и велики добротвор српске гимназије у Новом Саду. Вид. М. Милићевић, Додатак Поменику 1888, стр. 13. У Уставу из 1888. више се не спомињу синови кћерки кнеза Милоша, аустријски држављани, барони Бајићи од Варадије и Николићи од Рудне. Вид. чл. 57 Устава из 1888, Устави и владе Кнежевине Србије, Краљевине Србије, Краљевине СХС и Краљевине Југославије (1835-1941), Београд 1988, стр. 113. Према аналогији са Уставом из 1869, а пошто су и Милан и Александар били јединци, могући наследник престола могао је бити најближи краљев рођак из лозе Обреновића по женској линији, што је био брат од тетке краља Милана, пуковник Александар Константиновић, син Анке Константитовић, рођ. Обреновић, коју су заједно за кнезом Михаилом убили атентатори у Кошутњаку 29. маја 1868. Пуковник Александар Константиновић је брат Катарине Блазнавац, рођ. Константиновић, а унук млађег брата књаза Милоша „Свијетлог господара“ Јеврема и „Свијетле Госпође“ Томаније Обреновић, прадеде и прабабе краља Александра у директној линији. Пуковник Константиновић, као противник краљеве женидбе није био у добрим односима са краљем Александром, а односи су додатно погоршани удајом његове кћерке Наталије Константиновић за сина црногорског краља Николе Петровића, кнеза Мирка, који је сматран водећим руским кандидатом за престо Србије. Уочи мајског атентата, као о могућем наследнику говорило се и о Ђорђу, ванбрачном сину краља Милана и Артемизе Христић, супруге Милана Христића, дипломате у Цариграду и сина некадашњег председника Владе Србије Филипа Христића, као и једном руском кнезу, енглеском војводи и др. </ref>.

 

Бајићи су дошли у Сремску Митровицу 1769. као Бајићи и Хаџи-Бајићи. Изгледа да су се раније презивали Црвенковићи. Под тим презименом је зворнички паша Видајић (Фидахић) тражио 1813. Јанка Бајића. Пореклом су из Блаца у Македонији.

 

Јанко Бајић добио је аустријско племство 1792, Теодор Хаџи-Бајић добио је аустријско племство 1857, а његов син Милош пл Бајић од Варадије угарски баронат са предикатом, односно именом имања од Варадије, 1881.

 

 

 

У Сремској Митровици први се помиње Лука Хаџибаба Бајић, чије име је уклесано у надгробну плогу старе митровачке цркве из 1769.

 

 

Јанко Јован Бајић (умро око 1802) помиње се први пут 1768. као трговац и турски држављанин. Са Теодором Бајићем (братом или синовцем) био је носилац племићке титуле добијене 1792. од бечког двора за заслуге и помоћ током аустријско-турског рата. Претплатио се 1794. на Славено-сербску историју Јована Рајића <ref> Вид. ''Биографски речник Матице српске А-Б'', стр. 354. </ref>.

Бајићи су били стални донатори новосаграђене цркве Светог Стефана из 1794.

 

 

Дима (Коста) пл. Бајић (умро подле 1824), син Јанка Бајића, упутио је заједно са братом Теодором писмо 1806. митрополиту [[Стеван Стратимировић|Стевану Стратимировићу]] у ком се залаже за заштиту избеглица из Србије међу којима је био и [[шабац|шабачки]] владика Антим Зепос. Имао је сина Стефана.

 

 

Стефан пл. Бајић, син Диме пл. Бајића преселио се у Ђур, одакле су његови потомци прешли у Беч. Његов син је Лука Бајић, бечки извозник.

 

 

Лука Бајић, бечки извозник, син је Стевана Бајића, а унук Косте пл. Бајића. Имао је кћерку.

Његовом кћерком оженио се др. Илија Бајић, праунук Теодора Бајића.

 

 

Дуца (Дуча Лука) пл. Бајић (умро после 1830), син Јанка Бајића, трговац, био међу личностима које су морале да врате вишак земље (преко 3 јутра) по граничарском закону из 1807 <ref name=autogenerated1> Вид. Биографски речник Матице српске А-Б, стр. 351. </ref>.

 

 

Теодор пл. Бајић (1755-1840), син Јанка Бајића, са братом Димом (Костом)упутио је писмо 1806. митрополиту [[Стеван Стратимировић|Стевану Стратимировићу]] у ком се залаже за заштиту избеглица из Србије међу којима је био и [[шабац|шабачки]] владика Антим Зепос. Синовима Јовану и Димитрију оставио је капитал од 145. 000 форинти, а зету Анастасу Катани 30. 000 форинти да води трговину, док му синови не постану пунолетни.

Теодор Бајић био је ожењен Маријом из куће Христоманос из Земуна. Имали су сина Димитрија.

 

 

Димитрије Мита пл. Бајић, син Теодора пл. Бајића и унук Јанка Бајића је са Јеленом [[Цинцар-Јанковић]], кћерком војводе [[Цинцар-Јанко|Цинцар-Јанка]] имао сина Јанка Бајића, који се ожено Милесом Шимић из Баје. Њихов син је др. Илија Бајић.

 

 

Јанко пл. Бајић, син Димитрија пл. Бајића и Јелене Цинцар-Јанковић, кћерке војводе Цинцар-Јанка био је ожењен са Милесом Шимић из Баје. Њихов син је Илија Бајић.

 

 

 

 

Проф. др. Баја И. Бајић, психолог, гимназију је завршио у Осијеку, дипломирао је права 1923. и психологију 1924. у Паризу, где је и докторирао 1928. из области психологије. Радио је на Филозофском факултету у Београду, шеф катедре за Општу психологију на Одељењу за психологију<ref name=autogenerated2> Вид. Биографски речник Матице српске А-Б, стр. 336. </ref>.

 

 

Проф. др. Милош И. Бајић (1902-1975), правник, нижу гимназију завршио је у Сремским Карловцима и Руми, а остале разреде у Митровици. Права је студирао на Сорбони, где је 1925. докторирао. Био је судија Среског суда у Бенковцу, Сарајеву, где је касније био професор римског права.

 

 

Емилијан Бајић (1848-1896) био је игуман манастира [[Врдник]] од 1882. године. Као млад монах био је постављен за игумана запуштеног манастира Врдник, који је успео да обнови, отплати дугове и имање доведе у ред.<ref name=autogenerated1 />.

 

 

 

Настас хаџи Нашо Бајић из Земуна помагао је Први српски устанак. Водио је крупну шпедитерску трговину. Против Настаса Бајића је 1812. поднета дојава да је русофил <ref name=autogenerated2 />.

 

 

 

 

{{главни чланак|Милош Бајић (барон)}}

Као најстарији син најстарије кћерке Књаза Милоша, барон Милош Бајић од Варадије (1827-1897), велепоседник и добротвор, по Уставу Србије био је први по реду наслеђивања престола [[Обреновић]]а у случају да изумре мушка линија.

Поред мањих новнчаних прилога које је давао српским установама као што је [[Матица српска]] као велики добротвор дао је 100. 000 форинти за изградњу српске гимназије у [[Нови Сад|Новом Саду]]. Сахрањен је на имању [[Варадија]].

 

 

Љубица Бајић од Варадије, унука Петрије Бајић, рођ. Обреновић, књаз Милошеве кћерке, била је удата за барона Хајнриха фон Траутемберга из баварске породице чији се први представници помињу око 1000. године <ref>О породици Траутенберг вид. немачку Википедију [[:de: Trautenberg (Adelsgeschlecht)]]</ref>

 

 

Марија Бајић од Варадије, унука Петрије Бајић, рођ. Обреновић, [[књаз Милош]]еве кћерке, била је удата за барона Белу Талиана (Tallián Béla), (1851-1921), министра привреде угарске владе (1903-1905) и пријатеља председника владе Мађарске грофа Иштвана Тису (Istvan Tisza)<ref name=autogenerated3 />. Бели фон Талијан додељен је угарски (мађарски) баронат са предикатом од Визека 1911<ref>Вид. грб барона Талијан фон Визек додељеног 1911. (LR LXXII, 7226) У [[Драгомир Ацовић]], ''Хералдика и Срби'', Београд 2008, стр. 437.</ref>.

 

 

Кућа Хаџи-Бајића важила је за једну од најлепших у Земуну па је у њој 1808. одсео надвојвода Лудвиг, кад је као генрални инспектор Војне граниде, био у њеном службеном обиласку. Почетком 1809. у његовој кући је, од стране аустријских власти, био угошћен и руски политички представник у Србији, шеф руске мисије у Београду од 1808. Константин Константинович Родофиникин.

Кућа Бајића у Сремској Митровици је споменик културе.

 

 

Јелена - [[Илка Марковић]], рођ. Бајић, била је удовица пуковника Јеврема Марковића, брата [[Светозар Марковић|Светозара Марковића]]. Пуковник [[Јеврем Марковић]], један од најистакнутијих српских официра, стрељан је због војне побуне против [[краљ Милан|кнеза Милана]]. Илка Марковић је покушала да изврши атентат на [[краљ Милан|краља Милана]] у Саборној цркви у [[Београд]]у. Према званичним извештајима извршила је самоубиство у затвору, иако је остала сумња да је убијена.

 

 

Бајићи су у сродству са [[Обреновићи]]ма, [[Цинцар-Јанковићи]]ма, [[Николићи (породица)|Николићи]]ма од Рудне, [[Алексићи (породица)|Алексићи]]ма од Мајне, угарским породицама Бела фон Талијан и фон Траутенберг.

 

== Види још ==

{{wikisource|Родословне таблице (А. Ивић)|Родословне таблице српских династија и властеле}}

 

 

{{reflist|2}}