'''Франциско Иреник''' ({{јез-лат|Franciscus Irenicus}}, од {{јез-грч. |εἰρηνικός}} „мирољубив“; [[Етлинген]], 1495 — [[Геминген]], 1553), био је историчар и теолог, присталица [[Мартин Лутер|Мартина Лутера]]. Похађао је чувену латинску школу у [[Пфорцхајм]]у, где му је [[Филип Меланхтон]] био школски друг од 1508-. до 1509. Као патриота и хуманиста, пише о Немачкој у књизи „Објашњење Немачке“ ({{јез-лат|Germaniae exegesis}}), која је угледала светлост дана у [[Хагенау]]у 1518. У Гемингену је као носилац предикатуре{{напомена|Од сред. лат. -{praedico}-, „проповедам“}} (проповедничка служба) био управник тамошње латинске школе.
== Живот ==
Франциско Иреник рођен је рођен као Франц Фриц у Етлингену 1495. Похађао је престижну латинску школу у Пфорцхајму. Филип Меланхтон му је био школски друг. Уписао је 1510. као Франциско Фриц од Етлингена студије слободних вештина на Хајделбершком универзитету. Током 1512. био је тамо бакалавр. Након што је путовао и пребивао у јужнонемачком простору уписао се маја 1516. као Франциско Фриц Етлингенски на Тибингенски универзитет. Као Меланхтон, који је исто тако студирао у Тибингену, прикључио се тамо хуманистичком кругу некарски другови ({{јез-лат|Sodales Neccarani}}). Најкасније у јануару 1517. Иреник се вратио у Хајделберг, где је марта 1517. под именом Франциско Иреник градуиран у магистра. Вилибалд Пиркхајмер је са интересовањем пратио рад младог историчара на Објашњењу Немачке 1517. и потпомагао га са својим познавањем историје. Маркгрофска кућа је и материјално потпомогала опсежан рад. Лутерова Хајделбершка расправа априла 1518. којој је Иреник вероватно присуствовао као слушалац, учинила га је убеђеним присталицом реформације.
Коначно је посведочен у Хајделбергу јула 1519. Од октобра 1519. је каноник у [[Баден-Баден]]у и свештеник, а од 1522. дворски и путујући проповедник маркгрофа. Пратио је Филипа I до владе државних сталежа ({{јез-нем|Reichsregiment}}) у [[Еслинген]] и као реформаторски проповедник иступао овде у августинском манастиру против званичне забране. Папски легат Кампеђо ({{јез-итал|Campeggio}}) узалудно је улагао жалбу код надвојводе Фердинанда. Верски едикт маркгрофа Филипа из 1525. дозволио је и свештеницима у маркгрофовији Баден брак. Иреник се још исте године оженио кћерком једног грађанина Еслингена. Тројица синова проистекло је из овог брака. Под заштитом маркгрофа Иреник је беседио 1526. и на Шпајерском сабору. Овог пута је Кампеђов протест код надвојводе имао успеха. Иреник је морао да напусти [[Шпајер]]. Пред политичким притиском маркгроф Филип повукао је реформаторске новотарије које је одобрио у Бадену. Од 1530. водио се поново као присталица старе (католичке) цркве.
