Пријатељи (мемоари) — разлика између измена

{{друго значење3|Пријатељи}}

 

Књига је подељена по поглављима, у којима Ћосић описује пријатељства која су на неки начин утицала на његов живот. Кроз описе својих пријатељстава, он ствара слику о друштвеном, културном и политичком стању у [[Србија|Србији]], као и о својим активностима почев од [[Други светски рат|Народоноослободилачке борбе]], преко борбе против [[тито]]зма, до распада Југославије и својих напора везаних за српско национално питање.

 

{{Упозорење}}

[[Драгослав Јовановић Шпанац]] је био један од првих и најистакнутијих предратних [[Комунизам|комуниста]] у западном [[Поморавље|Поморављу]]. Добрица Ћосић га је упознао крајем [[1941]]. године, када му је, као младом партизану, Драгослав Јовановић био надређени. Ћосићеви први утисци о њему су били помешани, јер је Шпанац тврдио да се рат неће, како су тада комунисти пропагирали, брзо завршити.

 

Драгослав је престао да се бави политиком, али су он и Добрица остали пријатељи до његове смрти. Драгослав је по сопственој жељи сахрањен у Страгарима, поред мајке Борике.

 

 

[[Криста Ђорђевић|Кристу Ђорђевић]] Ћосић назива „једином југословенском партизанком која је била Госпођа“. Рођена је [[1892]]. године у Загребу, а отац јој је био познати српски политичар и банкар Светислав Шумановић, стриц чувеног сликара [[Сава Шумановић|Саве Шумановића]]. По завршетку Првог светског рата удала се за Србина из Хрватске Ђурицу Ђорђевића, професора Медицинског факултета, који се [[1918]]. године доселио у Београд. Криста и Ђурица су активно учествовали у културном жиботу Београда између два светска рата, помажући многе уметнике, као што је вајар [[Сретен Стојановић]], а Криста је са том праксом наставила и после Ђуричине смрти [[1936]]. Активно је суделовала у изградњи уметничког павиљона „Цвијета Зузорић“ на Калемегдану.

[[1941]]. године да не би била ухапшена од стране специјалне полиције, Госпођа (како су је сви, па и [[Тито]] и [[Иво Лола Рибар]], звали) се склонила у село Страгаре, у кућу Дуле и Светислава-Тиле Јовановића (кога су [[1944]]. заклали [[четници]]). Ту је и упознала Добрицу Ћосића, који је у то време био партизан. После рата, Ћосић и његова супруга Божица су живели са Госпођом у Београду, али како је Ћосићева кћерка Ана (рођена [[1954]].) расла, то је угрожавало Госпођин мир и комфор, па су [[1957]]. морали са тугом да се растану. Од Госпођиних политичких пријатеља, после рата најоданији јој је остао [[Петар Стамболић]], који је до њене смрти [[1981]]. бринуо о њој. У Ћосићевом сећању она је остала „у рату илегалска и партизанска сарадница, у миру помајка, а свагда Госпођа“.

 

 

[[Антоније Исаковић|Антонија Исаковића]] је Ћосић упознао [[август]]a [[1941]]. посредством народног хероја [[Миодраг Чајетинац|Миодрага Чајетинца]], тада студента и секретара среског комитета [[СКОЈ]]-а, будућег командира Расинског партизанског одреда (погинуо [[јануар]]а [[1943]].). Антоније је уживао велики углед међу локалним скојевцима због буржоарског и богаташког порекла, јер је као син трстеничког адвоката и унук највећег рачанског богаташа одбацио лагодан живот, а чак је и истеран из гимназије због комунистичког деловања.

Ћосић и Исаковић су током свога шезедесетогодишњег пријатељства имали успона и падова. Ћосић Лулета назива писцем „непоколебљивог патриотизма и демократског, хуманистичког национализма“. [[1966]]. Исаковић се заједно са Ћосићем на седници [[Централни комитет|ЦК]] [[СК Србије]] супротставио оптужбама којима је политички ликвидиран [[Александар Ранковић]]. Приликом афере око [[Меморандум САНУ|Меморандума САНУ]], Ћосић је био један од академика које се супротставио хајци на Исаковића и остале писце нацрта Меморандума. Ћосић и Исаковић имали опречна мишљења [[1992]]. и [[1993]]. у време када је Ћосић био председник Југославије. Добрица о томе каже : ''"Ми више нисмо у свему били политички истомишљеници као некад; и даље смо остали нераскидиво певезани старим, оданим пријатељством и узајамном братском бригом"''. Антоније Луле Исаковић умро је [[13. јануар]]а [[2002]]. године.

 

 

Ово поглавље романа је најдуже, јер у њему Ћосић описује и највише пријатеља и пријатељстава. Добрица Ћосић је први контакт са [[Мића Поповић|Мићом Поповићем]] имао јануара [[1945]]. године, када му је као уреднику „Младог Борца“ стигло Поповићево писмо у коме он тражи да се распореди у борбену јединицу како би осетио жар борбе и добио мотиве за слике. Ћосић је био импресиониран том храброшћу, јер је у то доба отворен крвави Сремски фронт. Молба му је услишена и он је послат на Фронт, где је код Грачанице и рањен. [[Мића Поповић]] је први пут чуо о Ћосићу од своје девојке, скојевке, коју је Добрица „комунистички критиковао, јер воли једног декадента“. Убрзо су се и упознали. У то доба [[Мића Поповић]] (или како су га пријатељи тада звали „Фама Фамић") је написао новелу „Свети Антун“, коју је одушевљени [[Борислав Михајловић Михиз]] назвао „нашом најбољом ратном прозом“. Прочитавши је, Михизово мишљење је потврдила и [[Исидора Секулић]].

Са сигурношћу се може рећи да су дружења у Симиној 9. на Ћосићев књижевни рад оставила упечатљив и неизбрисив траг. Остатак овог поглавља се бави сваким од „симиноваца“ понаособ.

 

 

[[1939]]. године млади [[Ској]]евац [[Добрица Ћосић]] је у Букову код [[Неготин]]а учио Средњу пољопривредну школу. У то доба је први пут чуо [[Оскар Давичо|Давичове]] револуционарне стихове, којима се толико одушевио да је желео да му се, уколико погине они напишу на споменику. Тек после рата у Београду [[1945]]. године сазнао је да је те стихове писао Оскар Давичо. Тада је први пут прочитао и одмах напамет научио Давичову песму „Србија“, коју Ћосић сматра „најбољом патриотском песмом на српском језику“. У јесен [[1948]]. године Ћосић и Давичо су први пут разговарали у Агитпропу ЦК КП Србије (чији је члан Добрица био), где га је Добрица позвао да га мобилише у агитациону борбу против Резолуције Информбироа. После тог првог разговора они су одмах постали другари: све што би написали или планирали да напишу прво су читали један другоме. Оскар је први прочитао Ћосићев први роман „[[Далеко је сунце]]“ и убедио га у његову књижевну вредност; Ћосић Давича назива „књижевним учитељем“. Обојица су били чланови редакције часописа „Нова мисао“, покренутог [[1953]]. под идеолошким руководством Милована Ђиласа.

Све што је Ћосић написао после "[[Бајка|Бајке]]", коју је читао у рукопису и сматрао „генијалном књигом“, а Ћосић ју је посветио иако су се били разишли пре но је књига објављена, Давичо је сматрао „слабом литературом, са непријатељском антикомунистичком тенденцијом“. Убрзо је Ћосић скинуо посвету Давичу са следећег издања „Бајке“, чему су се Добричине супруга Божица и кћерка Ана (чији је Оскар био кум, па јој је дао и име своје јунакиње у роману „Песма") противиле.

 

 

[[Добрица Ћосић]] и песник [[Танасије Младеновић]], који је у то доба био начелник пропагандног одељења [[Главни штаб НОВ и ПО Србије|Главног штаба НОВ и ПО Србије]], први пут су се срели у [[август]]у [[1944]]. на планини [[Радан|Радану]], изнад [[Пуста река|Пусте реке]], а боље се упознали и зближили [[1947]]. одлазећи заједно у лов.

 

Танасије Таса Младеновић умро је [[12. јануар]]а [[2003]].

 

 

"Миодраг је једини мој пријатељ који ме никада није повредио и кога, верујем, ни ја у свом журном животу нисам стигао да повредим. У пола века нашег дружења, никад се нисмо ни споречкали, а камоли посвађали или изневерили, што се често догађало у мојим пријатељствима, због чега су се нека и несрећно окончавала."

Ћосић се у овом поглављу мање бави својим односом са Протићем, кога сматра за једног од својих најближих пријатеља, а више Протићевим ликовним и књижевним радом, из кога посебно издваја књигу "[[Нојева барка]]", којој се Ћосић искрено диви(која је у време изласка књиге „Пријатељи“ била дводомна, а сада је већ трилогија, пошто је [[2009]]. године изашао њен трећи том).

 

 

"''Не знам да ли су Милана у Миму из милоште прекстили родитељи или другови, али знам да га док је био жив нико није назвао Миланом. Телесно слабашан и нежан, а усправан и кочоперан, сређен у духу и строг, гласом је надокнађивао висину, а озбиљношћу снагу кад се наљути и протестује против нечега.''"

Мима Дединац је Ћосићу значајно помогао у писању његова два романа: "[[Деобе]]" и "[[Бајка]]". Толико је ценио текст „Бајке“ да је затражио да изврши редактуру и прву лектуру тог рукописа. Као [[надреализам|надреалист]] био је одушевљен том књигом, али није дочекао њен неуспех, јер је у јесен [[1966]]. године умро, после дугог боловања.

 

 

"''Када сам упознао Мешу, скривао сам жељу да постанем писац, а нисам знао да исту жељу, али са више права, има и он, тада функционер у Државној комисији за утврђивање ратних злочина окупатора и његових сарадника. Појавом и понашањем није личио на партизане из Босне, иако је дубоким, мутним и запевним гласом откривао своју завичајност. Висок, витак, леп у елегантној партизанској униформи, господственог држања, што је било својство које је одликовало ретко кога од нас у партизанској униформи''".

Меша Селимовић умро је [[11. јул]]а [[1982]]. године.

 

 

Петар Џаџић и Добрица Ћосић, будући академици [[САНУ]], упознали су се [[1953]]. на књижевној вечери у Клубу студената књижевности. Ту ноћ њих двојица су провели у шетњи и разговору, а Ћосић је већ сутрадан објавио својим пријатељима да је пронашао писца. Највећи део записа о пријатељству са Петром Џаџићем је заправо текст који је Ћосић изговорио на промоцији Џаџићевих сабраних дела [[1989]]. године. Џаџић за Ћосића, осим емотивног, јер су били пријатељи, има и професионалан значај: наиме, помогао му је читајући рукописе и изричући критике његових дела: [[Грешник]]а, [[Отпадник]]а и [[Верник]]а, о чему Добрица пише: "''Ако је [[Михиз]] читајући рукописе мојих романа у пријатељској љубави био склон да ми превиди и опрости мане, Петар Џаџић ми у пријатељској оданости није опраштао мане; свесно и педантно их је записивао док је читао рукописе [[Грешник]]а, [[Отпадник]]а и [[Верник]]а и потом ми је оштро и прецизно, без домишљања и ублажавања негативног доживљаја, саопштавао своје оцене''."

Петар Џаџић је умро [[1996]]. године.

 

 

 

Када је изашла Ћосићева књига "[[Бајка]]", Гавриловић је био један од ретких критичара који је о њој имао високо мишљење, објавивши у [[Политика (новине)|Политици]] критички приказ те књиге, изричући јој високе похвале. Отприлике у то доба њих двојица постају блиски пријатељи. Касније, када је Ћосић писао [[Време смрти]], Гавриловић му је значајно помогао својим критикама рукописа тог романа. Све што Гавриловић и Добричина супруга Божица не би оцени као вредно, Ћосић би писао поново.

Зоран Гавриловић умро је [[1990]]. године.

 

 

Професор модерне уметности и писац Лазар Трифуновић и Добрица Ћосић су били пријатељи читав низ година, а блиско су сарађивали на борби против [[Тито]]вог режима, крајем шездесетих и седамдесетих година двадесетог века, а [[1980]]. заједно су учествовали у покретању опозиционог часописа ''Јавност''.

Лазар Трифуновић умро је [[1983]], у педесет четвртој години. [[Награда Лазар Трифуновић]] названа је по њему.

 

 

Уместо накнадног записа о овом свом пријатељу, Ћосић је у књигу уврстио беседу коју је [[1991]]. године одржао у [[Манастир Студеница|Студеници]] о вајару Небојши Митрићу. Митрић је био један од најистакнутијих српских послератних вајара, а између осталог он је извајао крстове који се налазе на куполи [[Храм Светог Саве|Храма Светог Саве]] у [[Београд]]у и куполи манастира [[Манастир Студеница|Студеница]], па Ћосић у складу са тим завршава своју беседу: "''У Студеници смо, на чијој је куполи Небојшин крст. Крст је његова реч, његов облик, његова судбина. Крст је његов тестамент. Крстом ће нас све надтрајати, винувши се у небо са својом истином и тајном''".

Небојша Митрић извршио је самоубиство [[1989]]. године.

 

 

Тадић и Ћосић су почели да се друже почетком шездесетих година [[двадесети век|двадесетог века]]. Тадић је био један од осам професора који су избачени са београдског универзитета због свог опозиционог деловања комунистичком режиму, и управо то је га је, заједно са осталим професорима, зближило са Добрицом, који је и сам био један од водећих српских дисидената, о чему Ћосић пише: "''Није било опозиционог чина који ми нисмо иницирали или у коме нисмо били учесници, све до краха [[Тито]]ве Југославије''". Ћосић чак Тадића у види испред себе као лидера тадашњих дисидената и додаје: "''Да сам послушао [[Вили Брант|Вилија Бранта]] и основао Социјалдемократску партију, не бих ја био њен председник; председник Социјалдемократске партије био би Љуба Тадић, а ја само његов сарадник. Али, на несрећу српске опозиције, нас двојица нисмо основали Социјалдемократску странку, нити је Љуба хтео да се бори да буде вођа [[Демократска странка (Србија)|Демократске странке]]''". Академик Љубомир Тадић се често помиње и у Ћосићевима дневничким "[[Пишчеви записи|Пишчевим записима]]".

 

 

Академици Ћосић и Марковић су имали по много чему сличан животни пут: рођени су у размаку нешто више од годину дана, обојица су били предратни комунисти, касније и [[Народноослободилачка војска Југославије|партизани]], обојица су после рата могли да воде лагодан живот, јер су били прихаћени у самом врху комунистичког режима као интелектуалци, али обојица су се тога одрекли да би се борили против режима који је изневерио сва њихова очекивања. То их и је и повезало [[1960e|шездесетих година]] [[20. век]]а, од када датира њихово пријатељство. Битна неслагања у политичким ставовима њих двојице су се испољила [[1990e|деведесетих година]], када је Михаило Марковић био оснивач [[СПС]]-а, а Ћосић његов противник, али њихово пријатељство је опстало. Ћосић у свом опису овог пријатељства покушава да одвоји лик Марковића политичара и идеолога од Марковића филозофа, за кога Ћосић тврди да је најдаровитији у својој генерацији: "''[[Михаило Марковић]] није у политици постигао оно што је постигао у филозофији и науци. Нисам ни ја постигао у политици оно што сам, вероватно постигао у књижевности. Али, који је филозоф, од [[Платон]]а до Михаила Марковића, био успешан у политици? На срећу филозофије, филозофи су били неуспешни политичари. То су били и песници. Ову мисао не треба настављати''".

Михаило Марковић умро је [[7. фебруар]]а [[2010]]. године у [[Београд]]у.

 

 

Академика Рашковића Добрица је први пут видео [[1965]]. у [[Херцег Нови|Херцег Новом]], на симпозијуму „Наука и друштво“, а пријатељи су постали „одједном, у првом разговору једног поподнева у соби [[хотел Москва|хотела Москва]] [[1977]]. године“. Од тада су били блиски пријатељи: "''Пријатељевали смо породично и колективно. Десетак година смо Божица и ја по двадесетак дана летовали у његовој кући у Примоштену са [[Танасије Младеновић|Тасом и Олгом Младеновић]], [[Матија Бећковић|Матијом и Вером Бећковић]]. Сви моји пријатељи били су и Јовини пријатељи и сви његови пријатељи су били Тасини, Матијини и [[Момо Капор|Момини (Капор)]] пријатељи: толику је душевну снагу и моћну памет и привлачност имао Јован Рашковић. Свако ко је разговарао с тим човеком зажелео је и да буде пријатељ са њим. Неком магијском снагом је привлачио људе и задобијао њихово поверење.''" Ту кућу су касније усташе минирале.

''Приводим живот крају и живот мене приводи крају. Помрли су ми скоро сви влиски и значајни пријатељи. Божица и ја најчешће зажалимо за пријатељством Јована Рашковића. Та празнина боли. Не желим да ме мине тај бол.''"

 

 

Капор и Ћосић су се упознали [[1960е|шездесетих година]] у Клубу књижевника и кроз године познанства изградили пријатељство, истовремено сарађујући и на битним опозиционим акцијама у време комунистичке диктатуре. Ћосић се у овом запису претежно бави Капором као личношћу, али и као писцем.

[[Момо Капор]] умро је [[3. март]]а [[2010]]. године у [[Београд]]у.

 

 

Неша Михајловић је виноградар из села [[Мијајловац|Мијајловца]], у близини [[Трстеник]]а. Он је виноградар који има библиотеку од пет хиљада књига. Осим што су земљаци, Нешу и Добрицу повезује и жеља за знањем и љубав према књижевности: "''Неша Михајловић не импресионира наступом: он је бољи резач, прскач и подрумар но приповедач. Он воли да слуша, а не да прича и приказује знање. И кад он нечему прича, оскудно прича, али доказује да више разуме него што уме да каже. Неша је у чину, делу, односу, а не у речима. Он је хабитусом земљоделац: човек њиве и винограда, лозе и кукуруза, воћке и стоке. Он није конзервативан ни у чему, али није ни помодар, чему су склони моји [[Велика Дренова|Дреновци]] и [[Медвеђа (Трстеник)|Медвеђани]]. Аутомобилом се служи да заврши посао, да довезе хемикалије за прскање винограда, да одвезе вино, да стигне на Професорово предавање, на симпозијум у [[Трстеник]] и [[Крушевац]], на књижевно вече у [[Врњачка Бања|Врњачкој Бањи]] и било ком западноморавском граду''".

Свој запис о Ненад Михајловићу Ћосић завршава речима: "''То ми је пријатељ којим се поносим и који ми одржава пламичак вере да треба писати књиге све док постоји литалац какав је Ненад - Неша Михајловић''".

 

 

Пјер Мари Галоа (''Pierre Marie Gallois'') је [[Француска|француски]] [[генерал]] и угледни интелектуалац, који је [[1990е|деведесетих]] година био један од ретких истакнутих личности која је била благонаклона према Србима и српском питању. У време када су готово сви европски интелектуалци стали на страну српских непријатеља, Галоа је био и остао пријатељ српског народа, бранећи га пред својим сународницима. Он је и Ћосићев лични пријатељ, па га је Добрица са ћерком Аном [[1998]]. посетио у [[Париз]]у.