Историјски извори — разлика између измена

'''Историјски извори''' су историјски остаци који пружају информацију, употпуњавају је, односно сведоче о свим областима људског живота, као и о дешавањима. Историјски извори, њихово откривање и критичко тумачење (анализа) представљају једно од главних питања методологије [[историјска наука|историјске науке]]. У том процесу, историјски извори су постали посредници, односно веза између доба у коме се проучава и проучаваног доба, садашњости и прошлости.<ref name="приручник">[http://www.ceo.edu.rs/images/stories/Kljucna%20znanja%20Istorija%20prirucnik.pdf Кључна знања из прошлости у наставним предметима Свет око нас и Природа и друштвокао основа за учење Историје, група аутора, приручник, Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања, Београд (2010), ISBN 9788686715197978-86-86715-19-7]</ref>

Најсавременији метод чувања истројских извора је дигитално архивирање, које се заснива на превођењу докумената и других облика информације у електронски облик, чиме се омогућава њихово трајно чување и управљање директно из рачунара.<ref name="бориша">[http://arhivistika.wordpress.com/2012/03/28/бориша-радовановић-о-дигиталној-копи/ Архивистика, Бориша Радовановић о дигиталној копији, 28. март3. 2012., приступПриступљено 20. септембар9. 2012.]</ref>

Под примарним изворима или изворима првог реда, [[Историја|историјска наука]] подразумева остатке прошлости који су непосредно произашли из неког историјског догађаја, односно о њему аутентично могу посведочити, онако како се одиграо.<ref name="бориша" /> Међутим, примарни извори често нису довољни сами за себе да се схвате, па морају да се тумаче. Овај задатак није нимало лак, поготову ако извор потиче из периода или културе који тумачу нису блиски.<ref name="поново">[http://www.thenagain.info/classes/basics/usingsources.html Тhen again...: Using Historical Sources, David W. Koeller, приступПриступљено 23. септембар9. 2012.]{{ен}}</ref> Примарни историјски извори могу се чувати на свом изворном месту или у установама које је друштвена заједница одредила за то ([[архив]]и, [[музеј]]и, [[Библиотека|бибиотеке]]).

Секундарни извори односе се на [[цитат]]е (или навођења) и [[коментар]]е, који се заснивају на примарним изворима. Служе за брже и лакше проналажење одређене информације.<ref name="поново" />

Различити методолошки модели истраживања примењивани су у покушају да се изврши класификација извора, па она често зависи и од развоја матичне дисциплине која их користи.

Једна од класификација била би следећа{{напомена|Сам појам извора (архивске грађе) дефинисан је врло прецизно Законом о културним добрима. Архивску грађу чине писани, цртани, штампани, фонографисани, филмовани или на други начин забележени материјал који садржи податке од значаја за проучавање друштва}}<ref name="приручник" /><ref>[http://www.drugasansa.rs/wp-content/uploads/2011/08/rezultat_002/Istorija.pdf Друга Шанса: Историја-водич за наставнике и полазнике, август 2011, приступПриступљено 20. септембар9. 2012.]</ref>:

# аудио-визуелни<ref>[http://www.mdsrbija.org/dokumenta/zbornik/2/tucakovic2.pdf Музејско друштво Србије: Филм као материјално и нематеријално наслеђе, Динко Туцаковић, приступПриступљено 23. септембар9. 2012.]</ref>

Материјални извори су предмети и [[Грађевина|грађевине]], [[Некропoла|некорполе]], [[Споменик|споменици]] [[Уметничко дело|уметничка дела]], [[оружје]], [[aлат]], [[новац]], [[запис]]и. Могу се наћи у [[археолошко налазиште|археолошким налазиштима]] или изложени у [[музеј]]има. До материјалних извора може се доћи [[наслеђе]]м, [[археолошка истраживања|археолошким истраживањима]], теренским истраживањима, откупом итд.<ref>[http://www.muzejvojvodine.org.rs/pdf/materijal_muz_ucionice/Priprema_za_Muzejsku_ucionicu_5_razred_01.pdf Музеј Војводине: Припрема за музејску учионицу, Слађана Велендечић, приступПриступљено 20. септембар9. 2012.]</ref>

У усмене историјске изворе спадају [[песме|песме]], приче, предања, казивања сведока, који су се могли преносити са старијих на млађе генерације, усменим путем или бити прикупљени, забележени, неки од њих чак регистровани у архивама у одређеном тренутку, а затим јавно објављени у писаном, сликовном или аудио-визуелном облику.<ref>Из историје Првог српског устанка, Душан Перовић, Слово Љубве, Београд (1979)</ref><ref>Српске народне изреке I и II, Ђоко Стојичић, Новости, Београд (2006), ISBN 867446124786-7446-124-7, ISBN 867446125586-7446-125-5</ref>. Један од најпознатијих примера усмених извора су [[Српске народне епске песме]], које је прикупио и објавио [[Вук Караџић]].

За [[Историчар|историчаре]] и [[Историографија|историографичаре]], основни извор за реконструкцију догађаја из прошлости представљају писани историјски извори – архивска грађа. Писани извори се чувају у [[архив]]ама и [[библиотека]]ма.<ref name="бориша" /> Основна подела писаних извора може се извршити на<ref>Скрипте са предавања: Методика наставе историје, као научна дисциплина, приступПриступљено 23. септембар9. 2012.</ref>:

1. Наративни извори, као најзначајнији писани извори, с обзиром да се веома ретко може добити неки други облик примарног извора, посебно у случајевима ако су они изгубљени или више не постоје. Наративни извори повезују слику догађаја, са одређеном дозом субјективности аутора, што им представља највећу ману. У ове врсте извора спадају разне врсте [[књига|књижевних дела]] у сличне публикације, као што су:

2. [[Документ]]а настала као саставни део историјског збивања. Њихов садржај је мање тенденциозан. Сматрају се изворима првог реда. У ове изворе спадају списи и документа свих облика органа власти:

* [[тефтери]]<ref>[http://istorijskiarhiv.rs/sites/default/files/PODACI/materijali/GLASNIK%2026-27/Marija%20Isailovic%20glasnik%2026-27-7.pdf Историјски архив Ваљево: Тефтери као извор за историју Ваљева, др Марија Исаиловић, приступПриступљено 23. септембар9. 2012.]</ref> или бележнице

3. Публикације настале у времену када су се одигрални одређени историјски догађаји, као што су:

У сликовне изворе спадају [[цртеж]]и, [[слика|слике]], [[мапа|мапе]], сликовна хијерографска писма, илустрације на старим новчићима и другим предметима, као и [[фотографија|фотографије]], израђени у разним техникама и од различитих материјала, неки од њих настали још у најранијем периоду људске заједнице, често служе у тумачењу обичаја, културе и за добијање других података из историје, као примарни историјски извори.<ref>Сликарство Виминацијума, Миомир Кораћ, Центар за нове технологије, Београд, (2007), ISBN 9788680093529978-86-80093-52-9</ref><ref>Историја спорта, др Виолета Шиљак, Факултет за менаџмент у спорту, Београд (2007), ISBN 9788686197153978-86-86197-15-3</ref>

У аудио-визуелне изворе спадају звучни и видео записи из прошлости, који у зависности од начина на који су настали, обраде и садржаја, могу да послуже као примарни или као секундарни извори за добијање информација из историје.<ref>[http://www.udi.rs/articles/Kompjuterizacija_istoriografija.pdf Удружење за друштвену историју: Компјутеризација и историографија 1995-2005, Слободан Мандић, Исторјиски архив Београда (2008), COBISS.SR-ID 151325708]</ref>

* [http://www.dgt.uns.ac.rs/download/dgot_prikupljanjegradje.pdf ДГТ: Прикупљање грађе, Нови Сад, приступПриступљено 23. септембар9. 2012.]