Карабурма — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м razne ispravke 6 |
м разне исправке |
||
Ред 26:
== Историја ==
Карабурма је географски била налик рту истуреном у [[Дунав]]. Када се суседно острво [[Ада Хуја]] повезало са [[копно|копном]] и постало [[полуострво]], Карабурма се нашла неколико стотина метара од обале [[река|реке]]. [[Келти|Келтски Скордисци]] су основали [[Сингидунум]] у 3. веку п. н. е., на локалитетима Карабурме и [[Роспи Ћуприје]] је пронађена [[некропола]] из тог периода, са вредним артефактима који су припадали њиховим [[ратници|ратницима]]<ref>[http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1170 Антички период], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>.
Вековима је подручје било [[мочвара|мочварно]] са пространим подручјима [[глина|живе глине]], тако да су га људи избегавали још од [[Римско царство|римског периода]]. Данас непостојећи [[термални извори]] дуж обале [[Дунав|Дунава]] су загревали воду [[мочвара|мочваре]] и испаравали, тако да је [[мочвара]] стално била у измаглици. Помиње се да је изнад Карабурме постојао град [[Деспотовац]], назван по [[Деспот Стефан|Деспоту Стефану]] (15. век). Српски кнез [[Милош Обреновић]] је у 19. веку наредио да Карабурма буде званично место за погубљења (недалеко од данашњег [[Панчевачки мост|Панчевачког моста]]), што је остало до 1912. и доприносило озлоглашености краја. Недалеко од моста је била и кафилерија, где су од коже паса луталица правили рукавице. Поред [[Дунава]] је 1899. подигнута [[кланица]], на земљишту [[Џеханово]] које је уступио [[краљ]]. У овом крају је било дозвољено подизање кућа без дозволе, али крај је до иза [[I светски рат|I светског рата]] и експанзије [[Београд|Београда]], био ретко насељен, у виду малих и раштрканих [[фавеле|фавела]], без [[водовод|водовода]] и [[канализација|канализације]], а и [[Вишњички пут]] је био лош. До 1929. Карабурма је припадала атару Вишњичке општине, у том периоду је имала 6000 становника. [[Насеље]] је оживело тек подизањем [[Панчевачки мост|Панчевачког моста]] и проширењем текстилне фабрике „Коста Илић и синови"<ref>''Београд кога више нема'', Миленко Тодоровић, Ванредно издање Издавачке делатности НИП "[[Политика (новине)|Политика]]" и листа "[[Политикин Забавник|Политикин забавник]]" (1990-92?)</ref>.
| |||