Википедија

Грађанско право — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Ред 1:
== Појам ==
[[Право]] (као правна наука) се уопштено дели на приватно и јавно право. Грађанско право је део приватног права који изучава и уређује [[субјективна грађанска права]] и грађанскоправне односе, као и положај субјеката у тим односима. Грађанско право је супротно јавном праву, јер је његова основна карактеристика једнакост странака и равноправност њихових воља. Код јавног права постоји однос субординације (потчињавања), јер једна страна - држава (одн. неки њен орган) наређује, док други субјект томе мора да се покорава (типичан пример је Пореско право - колики порез разреже Пореска управа, толико МОРА да се плати). У приватном праву, чак и када се као једна од страна уговорница појављује држава (нпр. купује земљиште од приватног власника), обе стране имају потпуно једнака права.
 
Иначе, некада је Грађанско право била веома широка област и готово се поклапала са приватним правом, али се касније, са већим уплитањем државе у неке области, почињу да издвајају нове правне гране. Тако да приватно, поред Грађанског, чине и [[Трговинско право|Трговинско]], [[Менично и чековно право]], [[Право осигурања]]. Поред њих из Грађанског права издвојиле су се и неке друге правне гране, као што су [[Радно право|Радно]], [[Стамбено право|Стамбено]], [[Ауторско право|Ауторско]], па и [[Породично право]] које имају тенденцију да "побегну" из области приватног у јавно право.
 
== Основна начела ==
Ред 10:
# имовинска одговорност
 
'''Приватна аутономија''' или аутономија воље је филозофска категорија чији су значај наглашавали мислиоци, почев од Сократа[[Сократ]]а и Аристотела[[Аристотел]]а, преко [[Хугo Гроцијус|Хуга Гроцијуса]], па до филозофа-просветитеља: Волтера[[Волтер]]а, Русоа[[Русо]]а, Монтескјеа[[Монтескје]]а. Аутономија воље се дефинише као самоодређење човека као индивидуе која представља основ сваког друштва. Воља оваквог човека има креативну моћ и она је претпоставка постојања основих грађанскоправних института. Из овог начела произлазе врло значајне правне последице: равноправност странака, преносивост субјективних права, слобода да се закључују уговори, слободан избор сауговорника, слободан избор садржине уговора, итд.
 
'''Савесност и поштење''' је други фундаментални принцип грађанског права. Он представља противтежу аутономије воље и коригује је, одн. ограничава. Ограничење приватне аутономије је потребно, јер би иначе апсолутна слобода у одлучивању једне стране неминовно довела другу страну у подређен положај. Савесност и поштење су плод морализације, онд. социјализације права и присутни су, малтене, у свим [[правни системи|правним системима]]. Идеја овог начела је да се пружи појачана правна заштита оној страни која га се придржава, на терет несавесне/непоштене стране.
 
'''Имовинска одговорност''' (или имовинска санкција) представља камен темељац модерног грађанског права. Наиме у [[Стари век|Старом]] и [[Средњи век|Средњем веку]] (па чак и на почетку [[Нови век|Новог]]) није постојала свест о имовинској одговорности, већ се право темељило на персоналној одговорности. Принцип персоналне одговорности каже: "Ако си неком дужан, и немаш пара да вратиш дуг - или останеш без неког дела тела, или идеш у ропство, све док не вратиш тај дуг". Зато се и највећим достигнућем старовековних законика (нпр. [[Хамурабијев законик|Хамурабијевог]]) сматра управо забрана дужничког ропства. За разлику од персоналне, имовинска одговорност омогућава повериоцу да свој дуг наплати из имовине дужника (разуме се да мора да му остави минимум средстава за живот). Колико је ово начело важно види се из нашег Закона о облигационим односима (који садржи најважније опште институте грађанског права). ЗОО набраја велики број начела, али не и начело имовинске одговорности, јер је оно толико ушло у поре правног система, да се подразумева и уопште не доводи у питање.
 
== Назив ==
Термин грађанско право потиче из [[Римско право|римског права]] и већ две хиљаде година се користи за означавање оне гране права која регулише имовинске односе између појединаца у друштву које има робно-новчану привреду. Али није увек било тако. У Риму се ова грана права означавала као "приватно право", док се назив "грађанско" (насупрот "правууниверзалном генсоваправу") користи да означи право (читав правни систем) који је доступан само римским грађанима. Када је, 202. год., [[император]] Каракала, по правима, изједначио све поданике Царства, назив "грађанско" је постао обесмишљен, јер су сада сви били равноправни, па се све више почиње да користи у данашњем контексту. Касније су овај назив прихватили први модерни [[грађански [[Законик|законици]], па је и назив остао такав до дана данашњег. Синоними за "грађанско право" су: "буржоаско", "имовинско", "приватно", "цивилно"...
 
== Систематика ==
Што се тиче систематике грађанског права, постоје два решења. Једно је понудио још римски правник [[Гај]], па се ова систематика назива Гајева (још и Институционална и Трипартиција). Друго решење је оно које су развили немачки правници током 19. века, а назива се Пандектна систематика. Према Гајевој систематици све право које постоји се односи на '''[[Правни појам ствари|ствари]]''', '''особе''' и '''радње''' (-{personae, res, actionem}-). У право које се односи на [[Правни појам ствари|ствари]] спадају: [[Стварно право]], [[Облигационо право]] и [[Наследно право]]. У право које се односи на особе спадају [[Статусно право|Статусно]] и [[Породично право]], а у оно које се односи на радње спада [[Парнични поступак]]. Пандектна систематика дели грађанско право на 5 делова: Општи део, [[Стварно право|Стварно]], [[Облигационо право|Облигационо]], [[Наследно право|Наследно]] и [[Породично право]].
 
После [[Први светски рат|1. светског рата]], стварањем [[СССР]]-а настаје нови правни систем - [[социјализам|социјалистички]], који због својих специфичних погледа на породицу и васпитање омладине почиње да придаје веома велики значај [[Породично право|Породичном праву]], што је утицало на његов нагли развој и издвајање у посебну правну грану. Сличне тенденције примећују се и на Западу (нпр. оснивање посебних административних органа који брину о породици, па чак и засебних породичних судова), на чташта је западна правна теорија одговорила реорганизацијом Грађанског права које сада прераста у '''породицу правних грана'''. Ово је свакако било теоријски оправдано, али ће у даљој будућности ићи на руку тенденцији континуираног издвајања "зрелих" правних грана, као што су нпр. [[Стварно право|Стварно]] или [[Облигационо право]].
 
== Извори ==
Под [[Извори права|изворима права]] подразумевају се оне чињенице које пресудно утичу на стварање права. Извори права се уопштено деле на материјалне и формалне изворе.
Под изворима права подразумевају се оне чињенице које пресудно утичу на стварање права. Извори права се уопштено деле на материјалне и формалне изворе. Материјални извори су све оне друштвене чињенице и снаге које доводе до стварања права (класна борба, биолошко-друштвени, економски, политички. културни и други односи). Формални извори подразумевају форму у којој држава доноси [[правна норма|правне норме]]. Према традиционалној подели, формални извори права су: [[закон]] и [[подзаконски акт]], [[обичај]], [[судска пракса]] и [[правна наука]]. Неки аутори (нпр. [[Радомир Лукић]]) овој дводеоби придодају и вредносне изворе права. Вредносни или идејни извори права су друштвене вредности из којих "извире" право. У суштини, они и нису прави извори, јер они само осмишљавају, одн. дају идеолошку подлогу постојећим [[правна норма|правним нормама]]. То су нпр. социјализам, фашизам, демократија, правна држава, итд. Наука која проучава вредности назива се [[аксиологија]].▼
 
Материјални извори су све оне друштвене чињенице и снаге које доводе до стварања права (класна борба, биолошко-друштвени, економски, политички. културни и други односи).
За Грађанско, па и целокупно право (наравно у [[европско-континентални правни систем|европско-континенталном правном систему]]) релевантни су само формални изворим и то само закон (или [[законик]]), а остали извори само изузетно. У нашем праву, пошто не постоји јединствен Грађански [[законик]], као релевантни извори појављује се 4 закона: '''Закон о облигационим односима''' - ЗОО из 1978. г., '''Закон о основама својинскоправних односа''' - ЗОСОПО из 1980. г., '''Закон о наслеђивању''' - ЗОН из 1995. г. и '''Породични закон''' - ПЗ из 2005. г.▼
 
Формални извори подразумевају форму у којој држава доноси [[правна норма|правне норме]]. Према традиционалној подели, формални извори права су: [[закон]] и [[подзаконски акт]], [[Правни обичај|обичај]], [[судска пракса]] и [[правна наука]].
Обичај се у данашњем праву ређе појављује као извор права. У [[СФРЈ|старој Југославији]], у време када облигациони односи нису били регулисани законом, примењивале су се [[узансе]], одн. [[узансе|трговачки обичаји]]. ЗОО је касније у свој интегрални текст инкорпорисао све одредбе које су постојале у тзв. Општим узансама за промет робе, тако да је подручје њиховог регулисања знатно ограничено. Што се тиче осталих правних грана у оквиру Грађанскоправне породице, само је Закон о браку и породичним односима (у [[СФРЈ]]) садржавао одредбе (и то једну једину) која је омогућавала примену обичаја пре писаног права. Та је одреба дозвољавала склапање брака између браће и сестара од стричева (тетки, ујака), ако постоји такав обичај, а иначе је то било забрањено. То је био уступак католичким крајевима [[СФРЈ]], јер је склапање брака између тих сродника уобичајено и дозвољено од стране [[Католичка црква|Католичке цркве]].▼
 
▲Под изворима права подразумевају се оне чињенице које пресудно утичу на стварање права. Извори права се уопштено деле на материјалне и формалне изворе. Материјални извори су све оне друштвене чињенице и снаге које доводе до стварања права (класна борба, биолошко-друштвени, економски, политички. културни и други односи). Формални извори подразумевају форму у којој држава доноси [[правна норма|правне норме]]. Према традиционалној подели, формални извори права су: [[закон]] и [[подзаконски акт]], [[обичај]], [[судска пракса]] и [[правна наука]]. Неки аутори (нпр. [[Радомир Лукић]]) овој дводеоби придодају и вредносне изворе права. Вредносни или идејни извори права су друштвене вредности из којих "извире" право. У суштини, они и нису прави извори, јер они само осмишљавају, одн. дају идеолошку подлогу постојећим [[правна норма|правним нормама]]. То су нпр. [[социјализам]], [[фашизам]], [[демократија]], [[правна држава]], итд. Наука која проучава вредности назива се [[аксиологија]].
Судска пракса представља примену, а не стварање права, те тако не може да буде ни извор права. Међутим, постоје и неки изузеци. Нпр. у [[СФРЈ|бившој Југославији]], после 2. светског рата, укинути су сви правни прописи [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]], али је остављена могућност да се примењују правна правила из њих ако нису у супротности са социјалистичким поретком, вредностима и Уставом. О њиховој примени одлучивале су судије и на тај начин попуњавали правне празнине, те фактички стварали право. Њихове одлуке су касније инкорпорисане у одговарајуће законе који су доношени. Други изузетак је тај да се, при судовима, одржавају заједничке седнице и доносе упутства и разне одлуке, које служе рационализацији и ефикасности у одлучивању судова. Наиме, нижи судови нису обавезни да доносе одлуке које су у складу са одлукама виших судова, али тиме се повећава ризик да њихова одлука буде поништена од стране вишег суда. Због тога нижи судови избегавају да доносе одлуке које су супротне уобичајенима, тако да фактички одлуке виших судова постају извор права. Нарочито се то односи на Упутства Врховног суда. Наравно, све ово важи само за [[европско-континентални правни систем|европско-континентални систем]]. У [[англосаксонски правни систем|англосаксонском правном систему]] судска одлука је главни и најважнији извор права.▼
 
▲За Грађанско, па и целокупно право (наравно у [[европско-континентални правни систем|европско-континенталном правном систему]]) релевантни су само формални изворимизвори и то само закон (или [[законик]]), а остали извори само изузетно. У нашем праву, пошто не постоји јединствен Грађански [[законик]], као релевантни извори појављује се 4 закона: '''Закон о облигационим односима''' - ЗОО из 1978. г., '''Закон о основама својинскоправних односа''' - ЗОСОПО из 1980. г., '''Закон о наслеђивању''' - ЗОН из 1995. г. и '''Породични закон''' - ПЗ из 2005. г.
Што се тиче правне науке она није извор права, јер мишљења угледних правника не обавезују. Супротан случај је постојао у римском и, касније византијском праву где су мишљења најпзнатијих правника била итекако значајан извор права.▼
 
▲[[Правни обичај|Обичај]] се у данашњем праву ређе појављује као извор права. У [[СФРЈ|старој Југославији]], у време када облигациони односи нису били регулисани законом, примењивале су се [[узансе]], одн. [[узансе|трговачки обичаји]]. ЗОО је касније у свој интегрални текст инкорпорисао све одредбе које су постојале у тзв. '''Општим узансама за промет робе''', тако да је подручје њиховог регулисања знатно ограничено. Што се тиче осталих правних грана у оквиру Грађанскоправне породице, само је '''Закон о браку и породичним односима''' (у [[СФРЈ]]) садржавао одредбе (и то једну једину) која је омогућавала примену обичаја пре писаног права. Та је одреба дозвољавала склапање брака између браће и сестара од стричева (тетки, ујака), ако постоји такав обичај, а иначе је то било забрањено. То је био уступак католичким крајевима [[СФРЈ]], јер је склапање брака између тих сродника уобичајено и дозвољено од стране [[Католичка црква|Католичке цркве]].
 
▲Судска пракса представља примену, а не стварање права, те тако не може да буде ни извор права. Међутим, постоје и неки изузеци. Нпр. у [[СФРЈ|бившој Југославији]], после [[Други светски рат|2. светског рата]], укинути су сви правни прописи [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]], али је остављена могућност да се примењују правна правила из њих ако нису у супротности са социјалистичким поретком, вредностима и Уставом. О њиховој примени одлучивале су судије и на тај начин попуњавали правне празнине, те фактички стварали право. Њихове одлуке су касније инкорпорисане у одговарајуће законе који су доношени. Други изузетак је тај да се, при судовима, одржавају заједничке седнице и доносе упутства и разне одлуке, које служе рационализацији и ефикасности у одлучивању судова. Наиме, нижи судови нису обавезни да доносе одлуке које су у складу са одлукама виших судова, али тиме се повећава ризик да њихова одлука буде поништена од стране вишег суда. Због тога нижи судови избегавају да доносе одлуке које су супротне уобичајенима, тако да фактички одлуке виших судова постају извор права. Нарочито се то односи на Упутства Врховног суда. Наравно, све ово важи само за [[европско-континентални правни систем|европско-континентални систем]]. У [[англосаксонски правни систем|англосаксонском правном систему]] судска одлука је главни и најважнији извор права.
 
▲Што се тиче правне науке она није извор права, јер мишљења угледних правника не обавезују. Супротан случај је постојао у [[Римско право|римском]] и, касније византијском праву где су мишљења најпзнатијихнајпознатијих правника била итекако значајан извор права.
 
== Литература ==
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Грађанско_право”