Манихејство — разлика између измена

{{цитат3|Јер свака душа и свако живо биће које се креће учествује у суштини доброг Оца.|Мани<ref>[http://www.verujem.org/teologija/epifanije_manihejstvo.htm Епифаније Кипарски, о Манихејству], Приступљено 12. 4. 2013.</ref>}}

Манихејски покрет се у IV и V веку шири на исток по [[Кина|Кини]] и на запад [[Римско царство|Римским царством]].<ref>[http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Recnik/G.htm [svetosavlje&#93; Recnik<!--], BotПриступљено generated12. title4. -->]2013.</ref> Однос римских власти према манихејству је био непријатељски, а манихејски покрет је био предмет окрутних репресија и гоњења. [[Цар Диоклецијан]] је издао против њих законе зато што су се противили званичној државној вери, посебно култу цара као божанства. Касније су и хришћански цареви, [[Теодосије I Велики]] (379-395), [[Валентинијан III]], [[Теодосије II]] и [[Јустинијан I]], законима потискивали манихејство.<ref>http://www.verujem.org/teologija/epifanije_manihejstvo.htm</ref> Манијево учење је служило као снажна инспирација разних [[гностицизам|гностичких]] и хришћанских заједница. Манијева религија се раширила по читавој северној Африци уз Средоземно море све до Шпаније. Чувени црквени отац [[свети Августин]], пре него што се обратио, био је десет година манихејац. На Истоку се Манијев утицај осетио у Тибету, а тим је путем продро и у Кину као и несторијанско хришћанство потом<ref name=autogenerated1 />. У средњовековној Европи су под снажним манихејским утицајем били покрети богумила и катара.