GNU-ова општа јавна лиценца — разлика између измена

Значај ОЈЛ је у томе што је пружила снажан копилефт (о овом више касније) који је био гарант програмерима који су доприносили развоју слободног софтвера да њихов radрад неће бити искоришћен бесплатно од стране софтверских компанија него да ће цео свет имати користи од доступности кода.

Друга верзија лиценце је објављена [[1991.]] године. Током наредних 15 година, чланови заједнице за слободни и софтвер отвореног кода су почели да сумњају да су неке софтверске И хардверске фирме нашле пропусте у ОЈЛ И на тај начин софтвер користили на начине који нису одговарали жељама програмера који су развијали софтвер. Пример за ово је Тивоизација (укључење софтвера под ОЈЛ-ом у хардверске производе који одбијају да покрену модификоване верзије истог софтвера). Такође долази до коришћења модификованог а необјављеног софтвера који функциоонише иза веб интерфејса као и до патентних уговора између Микрософта[[Мајкрософт|Мајкрософта]], Линукс и јуникс дистрибутера који могу представљати патентно оружје против самог Линукса.

Први проблем је био у томе што дистрибутери могу да објаве само бинарне фајловедатотеке – извршне програме, који нису разумљиви за људе и не могу се модификовати. Да би ово спречили креатори ОЈЛ лиценце условили су сваког дистрибутера софтвера који у развоју свог софтвера користи делове кода који су лиценцирани под ОЈЛ лиценцом да поред бинарних фајлова и изворни код програма мора бити јавно доступан под истом лиценцом.

Други проблем представљала је могућност да дистрибутери уведу додатна ограничења или увођењем ограничења у саму лиценцу односно њену измену или комбиновањем софтвера са другим софтвером који има значајнија ограничења. Таква комбинација имала би већа ограничења од оних која одређује ОЈЛ. Овај проблем је решен тако што општом јавном лиценцом регулисано да сваки модификован програм мора бити дистрибуиран под условима ОЈЛ. Ово даљадаље значи да софтвер лиценциран под ОЈЛ може бити комбинован са софтвером лиценцираним под манње рестриктивним лиценцама али не и ограничен са рестриктивнијим лиценцама од ОЈЛ.

Крајем 2005. године Фондација за слободан софтвер најавила је рад на верзији 3 ОЈЛ. У јануару 2006. године прва “верзија за дискусију” ОЈЛв3 је објављана. Јавна дискусија је трајала 18. месеци и четири прелазне верзије су објављене. Коначна верзија је објављена у јуну 2007. године. Аутори ГПЛ3 су Ричард Столман и ибенИбен Моглен у сарадњи са Правним центром за слободан софтвер.

Најважније измене у ОЈЛв3 лиценци су у вези са софтверским патентима, лиценцирањем слободног софтвера, дефиницијом изворног кода и хардверским рестрикцијама на софтверске модификације (“тивоизација”„тивоизација“). Друге измене се односе на интернационализацију лиценце, затим на регулативе за кршење лиценцних права и на начине којима се додатна права могу гарантовати власницима неког заштићеног софтвера.