Сенф — разлика између измена

==Примјена у кулинарству==

Употребљава се као додатак јелима, код прављења сендвича и као намаз код непосредног конзумирања меса.

==Етимологија ријечи==

Ријеч сенф је у српском језику од {{јез-де|Senf}}, а {{јез-ен|mustard}} od {{јез-ла|mustum }} младо вино и {{јез-ла|ardens }} топло, горуће. <ref name="Сана">Жепић М, Латинско хрватско-српски ријечник, Школска књига ,Загреб, 1961.г.</ref> <ref name="Козара" />

==Историјат сенфа==

Први су, највјероватније, сенф припремали [[Рим|Римљани]]. Они су мјешали неферментисани сок од гржђа са сјеменом слачице (мустум арденс ). Негдје од краја четвртог вијека римски кувари су сенфу додавали [[бибер]], [[ким]], [[ловор]], [[Мирођија|мирођију]], [[целер]], [[Мајчина душица|мајчину дишицу]], [[оригано]], [[лук]], [[мед]], [[сирће]] и [[уље]] и њиме прије печења премазивали свињу. Римљани су овај намаз почели да извозе у [[Галија|Галију]] и даље. Монаси у [[Париз|Паризу]] већ од 10 вијека справљају по датој рецептури сенф. [[Дижон]] у [[Француска|Француској]] је од 1292. године већ посто познати произвођач сенфа. У Дижону се сенф вијековима производи. Његов укус се усавршавао из дана у дан. Почео је и да се индустријски производи. У партнерству са Морисом Грејем , сенф се производи по јединственој рецептури којој је додано и бијелог вина. Овај сенф је најпознатији сенф на свјетском тржишту.<ref name="Козара" />

==Припрема ==

Разноврсни укуси сенфа долазе у широком опсегу и снази зависно од сорте слачице и начина припреме. Основни укус „ жестине топлоте“ великим дијелом зависи од слачице (sinapis alba).Разликују се укуси сенфа од бијеле или неке друге слачице. Кувањем се ублажава жестина и мијења укус сенфа. Овисно о технологији, али прије свега од додаваних зачина и средстава постоје многобројни и укуси и врсте сенфова.<ref name="Козара" />