Мелодрама — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
Ред 6:
Мелодрама настаје као другоразредна, споредна позоришна међупредстава, која се изводи између чинова једног драмског комада. Радња не завизи од ријечи већ се сва састоји од виђења једног кретања које је постајало све велељепније и сложеније. Ова представа све више има склоност према скпектаклу. У тим међуиграма се није могла испричати прича, мада и то није правило, јер се 1565.г. и у њој успјела развити прича о [[Амор| Амору]] и [[Психа| Психи]], оне су неспорно, у цијелини узете, биле у стању да одразе једну уопштену тему. Тако су се чинови комедије најзад претворили у међуигре раскошних представа међуигара. <ref name="Саничани" />
Године 1585. и 1589. у [[Фиренца| Фиренци]] су се давале двије представе у којима је овој грани позоришне умјетности пружена могућност пуног замаха и у којима су утврђени главни тематски и лингвистички елементи будућег развоја мелодраматског позоришта. У обе ове представе родоначелник међуигара био је [[Ђовани де Барди]], учени племић са двора [[
Тема предстасве из 1589.г. ( то јест, међуигара које су пратиле представу) комедије [[Ђироламо Баргалије| Ђиролама Баргалија]] {{јез-ит|La pellegrina Ходочасница}} била је дејство музике и ритма у свијету. Четири средишње међуигре – још једном пролазећи кроз четири царства – илустровале су ту тему причама из древне митологије, док је прва, у огромној визији неба - које се састојало од четири реда облака на којима су биле постављене небеске сирене и планете, све окренуте према истој мети, престолу Нужности – уводила гледаоце у само средиште свемира где се зачињу путање небеских тијела а, према [[Платон| платонско]] -[[Питагора| питагорејском]] миту, и свеопшти склад. <ref name="Саничани" />
Ред 12:
До споја пјесме и позоришних ефеката дошло је готово одмах већ 1600.г. За мелодраму музику је писао један од најистакнутијих композитора монодијског пјевања, [[Ђулио Качини]], поставио и опремио Буоноталенти, искључиво као велељепни призор.
17 вијек је већ вијек мелодраме какву данас познајемо. Мелодрама се из [[Италија| Италије]] проширила на цијелу [[Европа| Европу]]. Без итаијанских сценографа, писаца, музичара и пјевача, дворске свчаности у Европи, а нарочито у [[Аустрија| Аустрији]] и [[Немачка| Њемачкој]], нису се могле ни замислити. Док је изван граница Италије, у том вијеку, драмско позориште доживјело процват, у Италији је „учено“ позориште потпуно престало да дјелује. <ref name="Саничани" />
Спољни и најуочљивији елементи дворске мелодраме су учестале промјене сценографије. Нове техничко – технолошке могућности су повећале и све ефекте и спектакуларне посљедице ове сценографије с циљем да се у унутрашњи ток радње унесе разноврсност и тако добије макроскопско обиљежје, и изазове дивљење и запрепашћење. Осим митолошких чуда, у позоришту седамнаестог вијека могао се видјети цио низ природних појава, од рађања до смираја сунца и до избијања пупољака у прољеће. Природне појаве постају чак искључива тема појединих представа. Школски примјер за ово је {{јез-ит|flora}} [[Андрео Салвадори| Андреа Салвадорија]] , коју је опремио [[Алфонсо Париђи| Алфонсо Париђи]]. Париђи је са братом Ђулиом, у својству сценографа, налиједио Буонаталентија на двору
Друге предстасве у првој половини вијека у Фиренци, презуеле су космолошку тематику Буонаталентијевих међуигара, да би је развиле у обједињујућем оквиру једне бајке. То је комад {{јез-ит|Nozze degli dei Пир богова}}, који је сценографски опремио 1539. Алфонсо Париђи. У том комаду су љубави олимпских богова само повод да гледалац прође кроз сва царства свемира.
| |||