Манастир Копорин — разлика између измена

Велика обнова Браничевске епархије у другој половини [[20. век]]а почиње са епископом Хризостомом, који је на трон епископа браничевских устоличен [[1952]]. године. Великим пожртвовањем и мисионарском делатношћу (између осталог, био је дугогодишњи уредник својевремено многочитаног Православног мисионара), владика Хризостом увећава монаштво и обнавља манастире. Већ [[1953]]. године цело копоринско братство владика Хризостом премешта у манастир [[Манастир Туман|Тумане]], а у копорински манастир доводи младе и образоване монахе. Један од најбитнијих догађаја за новију судбину манастира била је владикина одлука о претварању Копорина у женски манастир. Године [[1958]]. у Копорин долазе девет монахиња из манастира [[Манастир Ћелије|Ћелије]] код [[Ваљево|Ваљева]]. За настојатељицу је постављена Сара (Ђукетић). Под њеном управом, а касније и мати Серафиме, друге игуманије, и данашње мати Агније, манастир Копорин доживљава своју ренесансу: нов конак је направљен 1962, трпезарија 1966, зграда адаптирана у коначиште за народ 1969, главни конак 1977, дозидан анекс трпезарији 1988, „Прокин конак“ 1997...

 

 

== Литература ==