Декамерон — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Bot: Migrating 46 interwiki links, now provided by Wikidata on d:q16438 (translate me)
Autobot (разговор | доприноси)
м Робот: додато {{bez_izvora}}; козметичке измене
Ред 1:
{{bez_izvora}}
[[СликаДатотека:The Decameron.jpg|200п|мини|Илустрација из копије Декамерона, Венеција, око 1492.]]
'''Декамерон''' ({{јез-ита|Il Decamerone, Decameron}}) је збирка од 100 [[приповетка|приповједака]] коју је написао италијански аутор [[Ђовани Бокачо]]. Вјероватно је започета [[1350]], а заршена [[1353]]. године. То је средњовјековни алегријски рад чије приче имају облике од еротских до трагичних. Теме су [[љубав]]не или о лукавости и разним [[неслана шала|несланим шалама]]. Иако је то велико умјетничко дјело са елементима забавног карактера, ипак је то важан историјски документ живота у [[14. вијек]]у. Декамерон у пријеводу значи 10 дана.
 
Линија 34 ⟶ 35:
Затим се оцртава човек који ужива у греху, који са задовољством и свесно чини зло. У Бургундији се понаша другачије, као љубазан и благ. Зеленаши се, кад Ћапелето оболи, брину да им његова смрт у њоховој куће не нашкоди за посао, јер су Италијански зеленаши. Иако би га отац пустио са исповести брже, матором Италијану је стало да што више слаже, јер у лажи ужива, а ово му је последња. Једном сам љунуо у божијем храму каже на крају Ћапелето, а свештеник му одговара, нема везе сви ми тамо пљујемо по цео дан. Чак и преваранти су згранути и развесељени Ћапелетовим безочним лагањем.
 
Пошто је Ћапелето постао светац Бокачо закључује, да није важно каквом се свецу молимо док год је наша мисао чиста и искрена. Иако је приповедач у овој причи морално неопредељен због штога што не процењује светску правду, већ своје могућности, и однос са богом – он поставља једну комичну ситуацију – одушевљеног фратра и лажљивог Ћапелета – и из рушења једне од мистерија хришћанства – последње исповести – навир комика.
 
У истом маниру, чуда светаца (Мартелино, Фра Алберто) приказана су са комичном весечошћу. У причи о Мартлину три лакрдијаша долазе да виде умрлог свеца Арига. Да би ушли у пуни цркву, Мартелино се прави одузетим. Штос би му упалио али га је неко препознао и онда су га тукли. Да би га спасили, пријатељи га оптужују за крађу, од чега се он брани, али је барем спашен од батина због глуме хендикепираности. Сву тројицу спашав и награђује услужни Сандро, представник племићке врлине. Прича о Мартелину је забавна прича, без оштре поенте, која се игра са мотивом светости.