Други рат за уједињење Италије — разлика између измена

{{Рат

|рат =Аустријско-сардинијски рат

|време=[[29. април]] [[1859.]] - [[11. јул]] [[1859.]]

|место =[[Ломбардија-Венеција]]

|страна2={{застава|Аустријско царство}}

|јачина1 =206.000

|јачина2 =242.000

==Рат==

===Позадина===

Тај план је требао помоћи обема земљама. Помогао би пијемонтскоме плану о [[Уједињење Италије|уједињењу Италије]] под Савојском династијом, а са друге стране ослабио би Аустрију као непријатеља Француске. Кавур није могао да добије француску помоћ сем у случају да Аустрија прва нападне, па је због тога провоцирао Аустрију низом војних маневара крај границе. Аустрија је [[23. април]]а [[1859]]. издала [[ултиматум]] захтевајући потпуну демилитаризацију краљевине Пијемонт-Сардиније. Пошто то Пијемонт није послушао Аустрија је започела рат [[29. април]]а [[1859]]., па је на тај начин увукла Француску у рат.

 

За време објаве рата није било француске војске у Италији, тако да је маршал Франсоа Канробер пожурио у Пијемонт користећи железницу. То је било прво масивно кориштење железнице за транспорт војске. Аустријска војска је рачунала да ће брзо победити сардинијску војску пре него што стигне француска војска у Пијемонт. Командант аустријских снага у Пијемонту гроф Ђуљаји је био опрезан па се неодређеним смером кретао око реке Тичино пре почињања операција. Када је прешао реку започеле су јаке кише, које су омогућиле Пијемонту да поплави поља пиринача испред аустријске војске и на тај начин отежа напредовање.

 

 

Заповедништво је преузео сам цар [[Франц Јозеф I]], осећајући да ће то бити једноставан задатак да се обрани добро утврђена аустријска територија иза реке Минчио. Франц Јозеф I ће први и последњи пут командовати у [[битка код Солферина|бици код Солферина]]. Пијемонтска и француска армија су напредовали и заузели су [[Милано]] и кренули су источно да поразе Аустрију пре него што може Пруска да дође у помоћ. Аустријанци су сазанали да су се Французи зауставили код [[Бреша|Бреше]], па су одлучили да их изненаде наглим преласком у напад. И Французи су кренули у офанзиву, али ниједна страна није знала где се налази друга страна све док се нису срели. Аустријски 7. корпус је био раздвојен од главнине снага и успели су да обране Поцелонго. Остали део аустријске војске се повукао и препустио неколико градова Французима. У исто време у северном делу Ломбардије су италијански добровољци „Алпски ловци“ под заповедништвом [[Ђузепе Гарибалди|Ђузепеа Гарибалдија]] победили Аустријанце код Варезеа и Кома.

 

Наполеон је склопио споразум иза леђа својих савезника, што је изазвало огорчење у Пијемонту-Сардинији. Кавур је из протеста дао оставку. Ипак споразум из Вилафранке никад није спроведен. Иако је био поново потврђен споразумом из Цириха у новембру, споразум је остао мртво слово на папиру. [[Пијемонт-Сардинија]] је окупирао средишње италијанске државе, јер нису показали вољу да се врате пријашњи владари. [[Референдум]]има су одлучили да постану део Пијемонта-Сардиније. С друге стране Французи нису показали вољу да присиле Пијемонт да се поштује споразум. Аустријанци су остали фрустрирани због тога што Француска није спровела свој део споразума.

Већ [[1860]]. уз француско и британско одобрење средишње италијанске државе

се анектирају Пијемонт-Сардинији. Француска заузврат добија договорену награду:Савој и Ницу. [[Ђузепе Гарибалди]] се опирао припајању Нице Француској, јер је пореклом из Нице. Гарибалди је после тога повео [[Поход хиљаде|експедицију на Сицилију]], чиме је окончао уједињење Италије.

 

==Хронологија 1859.==

 

== Спољашње везе ==