Синајска и палестинска кампања — разлика између измена

|страна1 = {{застава|Уједињено Краљевство Велике Британије и Ирске|name=Уједињено Краљевство}} <br />{{застава|Аустралија}}<br />{{застава|Нови Зеланд}}

|страна2= {{застава|Османско царство}}<br />{{застава|Немачко царство}}

|заповедник1= [[Џон Максвел ]] <br /> [[Арчибалд Мурај]] <br />[[Хенри Џорџ Шовел ]] <br />[[Филип Четвод]] <br />[[Чарлс Добел ]] <br /> [[Едмунд Аленбај]]

|заповедник2 = Ђемал Паша<br />[[Крес фон Кресенштајн ]] <br />Јадир бег <br />Тала бег <br />[[Ерих фон Фалкенхајн]] <br />[[Ото Лиман фон Сандерс]]

Организовао је напад и осигурао је снабдевање војске током преласка пустиње. Отоманска суецка експедициона војска дошла је до Суеца [[2. фебруар]]а [[1915.]] Пошто су Британци знали за њихово приближавање, изостао је ефект изненадног напада. Битка је трајала два дана, а отоманске снаге су изгубиле 2.000 људи. Британски губици су били минимални. Пошто је [[Суецки канал]] био од виталне важности за Британску империју, неуспешан отомански напад је натерао Британце да са много више војника штите Суецки канал. Због тога им је остајало много мање војника за друге операције, као што је био [[Галипољски поход]].

[[СликаДатотека:Palestine-WW1-1.jpg|мини|300п|лево|Прва битка код Газе, март 1917.]]

Британска армија у [[Египат|Египту]] је добила наређење да крене у офанзиву против Отоманских Турака у [[Палестина|Палестини]]. Деломично је то било повезано са подршком арапској побуни, која је започела почетком 1916. Деломично је било и да би се остварио некакав успех након бројних битака без исхода на Западном фронту. Британски командант у Египту [[Арчибалд Мурај]] тражио је још војске и бродова, али његов захтев је био одбијен. Отоманске снаге су држале линију од тврђаве у [[Газа|Гази]] до града [[Биршеба|Биршебе]], који је био крајња тачка отоманске железнице, која се протезала северно до [[Дамаск]]а.

Британски командант Добел је одлучио да [[Прва битка код Газе|нападне Газу]] [[26. март]]а [[1917.]] Напад је био неуспешан. Због лоше комуникације једне јединице су се повукле кад су требале задржати достигнуте позиције. Због тога тврђава није била освојена. Влада у Лондону је поверовала у извештаје са терена о британској победи, па је наредила генералу Мурају да заузме [[Јерусалим]]. Британци нису уопште били у позицији да заузимају [[Јерусалим]], јер су пре тога требали пробити отоманске обрамбене линије. Турске обрамбене позиције су брзо још ојачане захваљујући немачком пуковнику Кресу фон Кресенштајну.

[[Друга битка код Газе|Други напад на Газу]] уследио је месец дана касније [[17. април]]а [[1917.]] Напад је био подржан бродском артиљеријом и са неколико тенкова. Поново је напад био неуспешан. Био је то фронтални напад на утврђене позиције у коме је живот изгубило 5.000 Британаца. Оба британска генерала генерал Добел и генерал Мурај смењени су, а нови командант је постао [[Едмунд Аленбај]]. Аленбај је добио наређење да заузме [[Јерусалим]] до Божића. Аленбај је затражио и добио још три пешадијске дивизије, авијацију и артиљерију. Отоманска армија је у то време имала три активна фронта: у Месопотамији, Арабији и у Гази. Осим тога имали су велике снаге око Цариграда и на [[Кавказ]]у. Због свих тих захтева око Газе су имали само 35.000 војника, које је предводио немачки генерал [[Ерих фон Фалкенхајн]]. Те снаге су биле расподељене на три главне обрамбене локације: Газу, Тел Еш Шериа и Биршеба. Британске снаге су биле много јаче. Британци су имали 88.000 добро опремљених војника. Већина тих војника је била из Аустралије и Новог Зеланда.

Британци су убедљивом обманом створили код Турака утисак да ће опет главни напад бити на Газу. Скривали су да ће прави објект напада бити Биршеба. Нападом на Биршебу постигнут је ефекат изненађења. [[Битка код Биршебе|Напад на Биршебу]] [[31. октобар|31. октобра]] [[1917.]] сматра се задњим успешним коњичким нападом у историји. Победом код Биршебе кампања није била завршена, јер су Турци прерасподелили снаге, довукли појачања и задржали позиције.

[[СликаДатотека:Palestine-WW1-2.jpg|мини|300п|десно|Аленбајева офанзива, новембар-децембар 1917.]]

Турска обрамбена линија је била разбијена и повлачење се одвијало у великом нереду. Британски генерал Аленбај је наредио својој армији да гања непријатеља у повлачењу. Турци су покушали да формирају обрамбену линију код Вади Сарара, али су Британци одмах напали [[13. новембар|13. новембра]] [[1917.]] Генерал [[Ерих фон Фалкенхајн]] је поново покушао да формира обрамбену линију од [[Витлејем]]а и [[Јерусалим]]а до [[Јафа|Јафе]].

[[СликаДатотека:Palestine-WW1-3.jpg|мини|230п|лево|Британски коначни напад, септембар 1918.]]

Генерал Аленбај је коначно извео дуго чекани напад [[19. септембар|19. септембра]] [[1918.]] Његова кампања је названа [[битка код Мегида (1918.)]]. Поново су Британци много труда уложили у обману противничке стране о правој мети напада. То је поново било успешно, па су Британци изненадили Турке изненадним нападом на Мегидо. Турска војска је била започела потпуно повлачење, а Британци су их из ваздуха бомбардовали током повлачења. За недељу дана турска војска у том подручју више није постојала као војна сила. Аустралијанска лака коњица је дошла без отпора до [[Дамаск]]а. Умарширали су у [[Дамаск]] [[30. септембар|30. септембра]] [[1918.]] [[Лоренс од Арабије]] са арапским војницима ушао је следећег дана у [[Дамаск]] и тада се Дамаск службено предао. Рат за Палестину је завршио. Турска влада је потписала примирје [[28. октобар|28. октобра]] [[1918]], а безусловно се предала 30. октобра 1918. Тиме је завршено 600 година власти [[Османско царство|Османског царства]] на Блиском истоку.