Јожеф Киш — разлика између измена

Вративши се у Хабзбуршку монархију, обављао је службу војног инжењера за мостове. Убрзо је напустио војну службу и седамдесетих година [[18. век]]а постао цивилни инжењер, службеник Дворске коморе, која се, све до [[1848]]. године, уз многе друге компетенције, старала и о [[саобраћај]]у, речној пловидби и пловности река у Аустрији и Угарској. Најпре је радио на регулацији [[Дунав]]а код Братиславе. Касније је активан у коморском округу Беча. Иза њега je остало више вредних нацрта водотокова (листа са назначеним мерењима о деоници [[Дунав]]а између Дјевина и [[Комарно (Словачка)|Комарна]] ({{Јез-мађ |Komárom}}), и деоница код [[Апатин]]а у Бачкој).<ref name="ХБ">''Građa za proučavanje spomenika kulture Vojvodine XXIV i XXV“; Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture; Novi Sad (Svetlana Bakić; „Ištvan Varga (Varga István): Istorijat kanala koji povezuje Dunav sa rekom Tisom (u XVIII i XIX veku)''</ref> Као коморски службеник у Бачкој помиње се [[1780]]. године. <ref name="СБР">''„Srpski biografski rečnik 5 KV-Mao“; Matica srpska, Novi Sad; 2011.''</ref> (Списак инжењера коморске администрације за Бачку из [[1780]]. године)<ref name="ПН" /> [[1782]]. године [[Јозеф II]] покренуо је нову колонизацију Немаца из југозападних покрајина Немачке и Лорене у средње [[Подунавље]]. Настојало се да се досељеницима обезбеди чврста полазна економска основа. Због тога је било много задатака за органе државне администрације, па и за, тек приспелог, коморског инжењера Јожефа Киша. Најпре је извршено парцелисање коморских добара ради њихове поделе колонистима, а потом и изградња нових и проширивање постојећих насеља према типизираним урбанистичким плановима. Приликом јозефинске колонизације подигнута су у Бачкој следећа насеља: [[Савино Село|Торжа]], [[Црвенка]], [[Врбас]], [[Бачко Добро Поље]], Секић, [[Маглић (Војводина)|Буљкес]] и Нови [[Сивац]].<ref name="ПН" /> Међутим, ту се наишло на озбиљне водопривредне проблеме. Дуж јужног обода Телечке висоравни простирале су се баруштине, млаке, мочваре, блатишта и терени зарасли трском, а од [[Врбас]]а према истоку лежала је Црна бара, водени реципијент. Таква подручја су природно станиште комараца, те је, ионако малобројно становноштво оболевало и умирало од маларије. Без исушивања и дренирања тог терена, колонизација није могла бити успешна. Кишов предлог је прихваћен и 1785. године је ископан одводни јарак ширине један метар између Куле и Врбаса ради одвођења површинских и подземних вода у Црну бару. Већ следеће године започет је дужи (тридесет километара) и дупло шири канал између Сивца и Врбаса ради дренирања воде из Сивачког блата у Црну бару.

Радови су ипак напредовали, те је након четири године канал био плован до Малог [[Стапар (Сомбор)|Стапар]]а.

Када је [[1802]]. године довршен, Канал [[Дунав]]Велики –бачки [[Тисаканал|канал Дунав–Тиса]] био је дугачак 14 ½ аустријске миље, односно 110 километара. Ова дужина наводи се на свим картама снимљеним после довршетка канала<ref>Nationalbibliothek, Kartensammlung, sign. C 2402—a</ref>. Пловидба од Бездана до ушћа Тисе скраћена је за 258 километара. Значај овог скраћења још је уочљивији када се има у виду да су у то време бродове вукли људи или стока. Тиме је пловидба од Бездана до Градишта скраћена за 10 дана, а у обрнутом, узводном смеру, чак 20 дана!. Значајно је повећана и безбедност пловидбе, која је на Дунаву била угрожена, те се понекад месецима прекидала због великих пљускова, поплава и јаких ветрова.

Подстицај који су добили трговина, мануфактура и саобраћај утицао је на убрзан развој насеља која су лежала уз Канал. То су [[Апатин]], [[Сомбор]], [[Црвенка]], [[Кула (град)|Кула]], [[Врбас]], [[Србобран]] и [[Бечеј]]. Нарочито је значајна мелиорациона функција канала, поготово у деоници источно од Врбаса. Каналисањем, мочварна долина Црне баре постала је двоструко корисна, и као пловни и као дренажни канал. Пространи замочварени терени дуж обала Канала су исушени и претворени у плодно пољопривредно земљиште.