Ксенофан — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м разне исправке |
Disambiguated: филозоф → Филозофија, Кир → Кир Велики |
||
Ред 1:
{{bez_izvora}}
'''Ксенофан''', рођен је око [[565. п. н. е.]] у [[Колофон]]у (западна Анатолија) а умро је око [[470. п. н. е.]] у [[Елеја|Елеји]] (јужна Италија), био је [[Грчка|грчки]] [[песник]] и [[Филозофија|филозоф]].
Традиција каже да је, након што је истеран из свог дома, вероватно услед победе [[Ахеменидско царство|Персија]]наца, следећих 67 година живео као лутајући песник и филозоф. Његов познати ученик био је [[Парменид]], који је наставио његово учење. Био је нетрпељив према лажним вредностима, луксузу и људској похлепи, и у својим је песмама критиковао друштво. Критиковао је [[Хомер]]а и [[Хесиод]]а зато што су боговима приписивали пороке и криминалне особине.
Ред 11:
Ако поглед захтева и идентитет Бога и природе, то води до даљег закључка да су промена и покрет у универзуму на неки начин и у некој мери илузорни. Тај закључак сврстава Ксенофана међу претке елејске школе, где га смешта и традиција.
За философију бића припремио је земљиште Ксенофан, кад је [[Кир Велики|Кир]] покорио Јоњане, год. 540, Ксенофан је оставио своју отаџбину, па се, као што сам каже, потуцао од града до града и ради насушног хлеба читао туђе и своје песме. Он је, дакле, најранији софист. После различних путовања, овај стари [[Одисеј]] настанио се најзад у граду Елеји, фокејској насеобини на луканској обали, и ту основао елејску школу, и тако постао мост између милетске космологије и елејске филозофије бића, којој су утрли пут питагоровци својим математичким формализмом и подизањем начела броја на висину врховне космичке суштине. Осим [[елегија]], испевао је и две историјско-епске песме: у првој опевао је оснивање свога Колофона, а у другој оснивање Елеје (D. L. IX 20). Он је, дакле, први Хелен који приказује историју свога времена.
Док су јонски космолози писали у прози, он је први мислилац који је у службу филозофије ставио песнички облик, па је у својој филозофској песми «Ο природи», у песничком духу, изложио своје схватање [[О Богу|ο суштини божанства]] и његову односу према свету и цео шарени свет пречистио у јединство, чистоту и постојан природни поредак. У филозофски агресивним «Ругалицама», које можда нису посебна песма него део његове филозофске песме, филозофска мисао први пут устаје против целокупне епске слике света: „Све су то боговима приденули [[Хомер]] и Хесиод што год је у људи срамота и прекор: да краду, да чине блуд и једни друге да варају“ (фрг. 11). Али није реч само ο пороцима богова него и ο лажности целокупног антропоморфног и антропопатског политеизма: „Али људи мисле да се богови рађају, да имају њихову ношњу, говор и обичаје“ (фрг. 14). Ксенофан поставља даље питање: како су људи дошли до таква лажног схватања богова? И одговара колико генијално толико и просто: нису људи творевина богова, него су богови творевина људи, који сматрају да су богови рођени као и они сами, па зато у њих уносе своја осећања, свој облик и глас: „Али да руке имају говеда и коњи, па кад би хтели да сликају рукама и да творе дела као људи, сликали би ликове богова и давали им тело онакво какво већ сами имају: коњи коњско, а говеда говеђе. [[Етиопија|Етиопљани]] тврде за своје богове да су тупоноси и црни, а [[Трачани]] за своје да су плавооки и црвенокоси“ (фрг. 15 и 16). Своју мисао ο богу исказао је Ксенофан овако: „ Један је бог, а међу боговима и људима највећи, не личи на људе ни ликом ни умом. Сав види, сав умује, сав чује. Α без напрезања све потреса снагом свога духа. Увек остаје на истом месту, не крећући се: и не доликује му да иде час амо час тамо“ (фрг-и 23—26).
| |||