Донатизам — разлика између измена

До сукоба је дошло око [[311]]. године када је нови епископ [[Картагина (град)|Картагине]] Цецилијан рукоположен уз учешће Феликса из Аптунге, бившег традитора. Његови противници су поставили свог епископа Марјорина, кога је наследио Донат, по коме је раскол добио име<ref name="Oxford dictionary"/>. [[313]]. године је комисија, коју је именовао [[Папа Милтијад]], пресудила против донатиста. Цар [[Константин Велики|Константин]] такође проглашава валидним избор Цецилијанов и интервенише против донатиста. Сам Донат је био изопштен, након чега су донатисти проглашени [[јеретици]]ма а њихове цркве затворене. Међутим, они су наставили да постоје, сматрајући себе истинском и неокаљаном црквом, једином валидном да врши свете тајне. У самој картагинској цркви је дошло до раскола, постојала су два епикопа и две пастве. Донатисти су имали јако упориште у северној Африци, док је католичка односно православна страна имала у [[Рим]]у. Ван Африке су признавали бискупа Цецилијана, представника умерених, а римску партију су сматрали расколничком, која се одвојила од цркве. Донатисти су се обратили за посредништво римском цару [[Константин Велики|Константину Великом]] који је сазвао [[сабор у Арлу]] [[314]]. године на коме су донатисти осуђени. Син Константина Великог, [[Констанс]], преузео је против њих оштре мере. Он је затворио њихове цркве и прогнао Доната Великог. За време владавине [[Јулијан]]а, донатисти су поново отворили своје цркве, а њихови епископи се вратили из прогонства. За време наредних царева против донатиста су поново издати строги закони. Римске власти су предузимали репресивне мере против њих, поготово након њиховог повезивања са бунтовним сељацима који су себе називали ''agonistici'' ("војници (Христа)") и залагали се за укидање својине, ропства и дугова.<ref>"Circumcellions." Cross, F. L., ed. The Oxford dictionary of the Christian church. New York: Oxford University Press. 2005</ref>.