|
По народном вјеровању, Бог је створио језеро [[Засавица|Засавицу]] у [[Мачва|Мачви]] и у њему [[аждаја|аждају]], којој су Срби [[Родноверје|многобожци]] свакога дана приносили као жртву по једну дјевојку. По другој легенди, [[св. Ђорђе]] је спасао дјевојку коју су људи принјели као жртву аждаји у језеру под [[Трајанов Град|Трајановим градом]] на [[Пештерска висораван|Пештерској висоравни]] . Стари Срби приносили су људске жртве највише за вријеме дуге суше, да би пала киша. У сачуваном обичају Додола, у ношењу крста, представљена је привидна људска жртва као секундарна појава примарног и непосредног жртвовања људи. <ref name="Козара" />
Није познато како су стари Срби приносили људске жртве. Неке назнаке у обичајима и предањима посредно показују да се се жртве потапале у воду, узиђивале, ређе и спаљивале. Радије се тражила добровољна жртва, јер се она више цијенила од избора коцком или насилним жртвовањем. По једној народној пјесми, [[Алија Ђерзелез]] је скочио у провалију и погинуо „за царево здравље„. Привидних, виртуелних жртвовања људи било је и у прошлом вијеку. Јевто Хаџи-Басаровић је пошао [[1836.]] године из [[Сарајево|Сарајева]] у [[Цариград]] ради трговине. Са КозијеКозје ћуприје, три човјека с моста скоче у воду, испливају, изиђу пред трговца и од њега добију награду. Добровољним људским жртвама припада и жртвовање сопствене дјеце, нарочито првенчади. Опште вјеровање у Срба је да првенчад тешко остаје у животу, да их не треба жалити или бар да не треба видно жалити прво умрло дијете, не носити знаке жалости, нити родитељи треба да учествују у његовој сахрани. Прикривање јавне жалости за првим изгубљеним дјетјетом настајало је из тежње добровољне родитељске жртве божанству, да би се поштедјела друга дјеца. Како би се оваква атмосфера постигла, за родитеље је било обавезно, ма и привидно, да поред дјетињег одра буду расположени, штавише весели, окићени цвијећем и накитом, да поигравају и пјевуше и да све те радње прате грохотним смјехом. На жртвовање дјеце у религиозне сврхе упућује и обичај у селу [[Јелакце|Јелакцу]], у крушевачкој Жупи, када се против кише гравидне жене купају у ријеци. Постоји и обичај у јужној Србији, да се приликом великих суша, приликом преласка ријеке [[свештеник]] баци у њу. Симболична представа жртвовања човјека. Привидне људске жртве, које указују на стварно жртвовање људи у прошлости Срба, налазимо и у [[Хомоље|Хомољским планинама]] гдје младићи одлазе на ријеку и обучени у њу скачу у ритуалу призивања кише. Иначе свуда у Србији за [[Ђурђевдан]], младићи су у ријеку бацали дјевојке што представља привидно жртвовање дјевојака прољећу. Између [[Нови Пазар|Новог Пазара]] и [[Сјеница|Сјенице]] једна ријека се назива Људска. Дављења људи у њој нису била само случајна него и намјерна. О људском жртвовању говори и обичај у босанском предјелу Бирчу. Непосредно пред ломљење славског колача, представник свечаности упита присутне: “Кога ћу ово убити браћо?“ На његов позив неко се обавезно јави: „Удри мене ћасом!“ Тај одговор удри ме ћасом, у ствари каже удри ме водом, тј. говори о жртви дављењем. <ref name="Козара" />
Сви ови примјери неспорно претпостављају жртвовање људи у обредном ритуалу код Срба. <ref name="Козара" />
|
