Историја Сједињених Америчких Држава — разлика између измена

м
Бот: исправљена преусмерења
м (Бот: исправљена преусмерења)
[[Слика:USA Territorial Growth small.gif|мини|Ширење територија САД, 1810.-1920.]]
'''Историја Сједињених Америчких Држава''' се дели у неколико периода, при чему се као међаши узимају неки од најважнијих догађаја. Најчешћа је подела на ''предколумбовски период'' - који покрива време све до доласка првих европских истраживача и колониста у Северну Америку - а иза кога следи ''колонијални период'' - којим се покрива време од доласка колониста до стварања самих САД [[1776]]. године. историја у ужем смислу се најчешће дели на периоде који се тичу следећих догађаја - доношење [[Устав САДСједињених Америчких Држава|Устава САД]] којим су САД постале федерација, односно држава у правом смислу речи; завршетак [[америчко-мексички рат|америчко-мексичког рата]] којим су етаблиране њене границе; завршетак [[амерички грађански рат|грађанског рата]] којим су САД постале модерна индустријска сила; [[Први светски рат]] којим су САД постале светска сила; [[Други светски рат]] којим су постали суперсила, те [[Хладни рат]] након кога су САД постале једина суперсила. Период Хладног рата се понекад дели на периоде пре и после [[Атентататентат на Џона Ф. Кенедија|атентата на председника Кенедија]], односно пре и после [[Реганова револуција|Реганове револуције]].
 
== Пред-колонијална Америка ==
[[Слика:Monks Mound in July.JPG|мини|[[Монкс Маунд]] у месту Кахокија, [[Илиноис]], је с 30 -{m}- висина највише људска земљана грађевина у Северној Америци, а било је део градског насеља око године 1050.]]
 
Подручје данашњих САД је било ненастањено све до последњег [[ледено доба|леденог доба]] када се због ниже нивои мора створио [[Берингов копнени мост]]. Тада су - према неким изворима од пре 20.000 година - преко њега групе [[ловци-сакупљачи|ловаца-сакупљача]] из [[Азија|Азије]] поступно прешле у [[Аљаска|Аљаску]] и наставиле се ширити на југ кроз [[Северна Америка|Северну]], [[ЦентралнаСредња Америка|Централну]] и [[Јужна Америка|Јужну Америку]].
 
О доласку тих људи у Америку и њиховом начину живота се врло мало зна, јер је остало релативно мало археолошких доказа, многи од којих су нестали када је престало ледено доба, отопили се ледници и порасла нивоа мора, потопивши делове копна с доказима њиховог присуства. Потомци првих досељеника у Америку су данас познали познати под називом [[Индијанци]], односно [[američki starosedeoci|амерички домороци]]. Све до краја 1400-их они нису имали никаквих документираних контаката с културама и народима из других крајева света, те су се развијали самостално.
 
Амерички Индијанци су углавном живели као ловци-сакупљачи, али су се с временом развиле и неке сједилачке културе, а у источном делу данашњих САД се око 2500. п. н. е. развила пољопривреда темељена на доместикацији [[сунцокрет]]а.<ref>Diamond, Jared. ''Guns, Germs, and Steel'', pages 99-100. W.W. Norton and Company, New York, 1999 paperback.</ref> Касније се на територију данашњих САД из [[Мексико|Мексика]] почео ширити [[кукуруз]].
 
Успркос постојања пољопривреде, па и неких насеља која би се могла назвати примитивним [[град]]овима, на територији САД се међу домороцима, за разлику од [[Мезоамерика|Мезоамерике]], нису развиле [[цивилизација|цивилизације]] и [[држава|државе]].
 
== Колонијална Америка ==
{{main|Европска колонизација Америка}}
 
Након периода открића од стране разних европских морепловаца од краја 15. до 17. века, државе као што су [[Шпанија]], [[Португалија|Португал]], [[Холандија]], [[Енглеска]], [[Француска]] и [[Шведска]] су почеле установљавати колоније у [[Нови свет|Новом свету]]. Први Европљанин који је ступио на тло данашњих САД био је [[Кристифор Колумбо]] када је 1493. открио [[Порторико]]. С Европљанима су у Америку дошли коњи, говеда и свиње које ће у потпуности изменити еколошку и економску равнотежу Новог света.
 
=== Шпанске експедиције и колоније ===
{{main |Нова Шпанија}}
 
Шпански истраживачи су били први Европљани који су дошли на територију данашњих САД, почевши с [[Кристифор Колумбо|Кристифором Колумбом]] и његовом [[Путовања Кристифора Колумба|другом експедицијом]] која је стигла у [[Порторико]] [[19. новембар|19.11.]] [[1493]]. Први Европљанин чије је присуство било потврђено на територији континенталних САД био је шпански истраживач [[Хуан Понсе де Леон]], који се 1513. године искрцао на обали коју је назвао [[Флорида|Ла Флорида]].
 
Три деценије касније шпански истраживачи су били први Европљани који су видели [[АпалачиАпалачке планине|Апалаче]], [[Рекамисисипи Мисисипи(река)|реку Мисисипи]], [[Велики кањон Колорада|Велики кањон]] и [[Велике равнице]]. Године 1540. [[Ернандо де Сото]] је предузео велику експедицију на територији данашњих САД, а исте је године [[Франсиско Васкез де Коронадо]] водио 2.000 Шпанаца и мексичких Индијанаца преко данашње границе [[Аризона|Аризоне]] и [[Мексико|Мексика]] те стигао до централног [[Канзас]]а. Остали важни шпански истраживачи су били [[Лукас Васкез де Ајљон]], [[Панфило де Нарваез]], [[Себастијан Визцаијно]], [[Хуан Родригез Кабрило]], [[Гаспар де Портола]], [[Педро Менендез де Авилес]], [[Алвар Нуњез Кабеза де Вака]], [[Тристан де Луна и Орељано]] и [[Хуан де Оњате]].
 
Након истраживача Шпанци су послали и насељенике, па је тако прво стално европско насеље на територији данашњих континенталних САД постао [[Сент Огастин (Флорида)|Сент Огастин]] на Флориди 1565. године, а њега су следили [[Санта Фе (Нови Мексико)|Санта Фе]], [[Сан Антонио]], [[Тусон]], [[Сан Дијего]], [[Лос Анђелес]] и [[Сан Франциско]]. Већина шпанских насеља су била дуж калифорнијске обале и реке [[Река Санта Фе (Нови Мексико)|Санта Фе]] у Новом Мексику.
Енглески колонисти су од самог доласка на тло Северне Америке повремено долазили у сукобе с домородачким становништвом. Иако су многа насеља колониста била уништавана, као у случају [[рат краља Филипа|рата краља Филипа]], Индијанци се у правилу нису могли на дужи рок ефикасно супротставити колонистима, делом због разједињености, делом због технолошке инфериорности, али највише због сталног прилива нових колониста.
 
Много озбиљнија опасност по енглеске, а касније [[Уједињенокраљевство КраљевствоВелика Велике БританијеБританија|британске]] колонисте, били су сукоби с Новом Француском. Они су завршени [[седмогодишњи рат|Седмогодишњим ратом]] којим је 1763. Нова Француска прешла под британску власт. Трошкови рата, односно настојање британске владе да их надокнади опорезивањем колониста, довело је до великог незадовољства у [[Тринаест колонија]] које ће [[1775]]. године ескалирати у оружани сукоб с матицом земљом.
 
== Стварање и прве године САД ==
[[Слика:Declaration independence.jpg|250px||мини|Представљање [[Америчка декларација о независности|Декларације о независности]] Континенталном конгресу. Насликао [[Џон Трумбал]] 1817–1819.]]
 
Када је оружани сукоб избио 1775. године, колонисти су се испочетка само намеравали ослободити пореза. Међутим, радикална фракција на челу с [[Томас Џеферсон|Томасом Џеферсоном]], инспирисана [[Просвјетитељствопросветитељство|просветитељским]] идеалима, је закључила да се америчке колоније могу трајно решити неправде из матице земље једино ако постану потпуно независне. Те замисли су свој израз нашле на [[Други континенталниКонтинентални конгрес|Другом континенталном конгресу]] у [[Филаделфија|Филаделфији]] где је [[4. јул|4. јула]] [[1776]]. донесена [[Декларација независности САД|Декларација о независности САД]]. Њиме се тринаест колонија прогласило независним од Велике Британије и склопило ад хоц [[конфедерација|савез]] који ће бити познат као Сједињене Америчке Државе.
 
[[Амерички рат за независност]] младе нације није ишао добро по колонисте све до победе над британском војском у [[битка код Саратоге|бици код Саратоге]] [[1777]]. године. То је подстакло [[Француска|Француску]] да призна америчку независност и [[1778]]. године и да отворено помаже америчке колонисте новцем, оружјем и експедиционим корпусом. Касније су се Француској прикључиле [[Шпанија]] (1779) и [[Холандија|Низоземска]] (1780). Суочена с коалицијом европских сила, Британија се врло брзо нашла исцрпљена, а демократске идеје колониста су изазивале симпатије код либералне британске јавности и политичара. Коначни ударац је дошао када су француске и америчке снаге [[1781]]. у [[битка код Јорктауна|бици код Јорктауна]] натерале велику британску војску под [[Лорд Корнволис|лордом Корнволисом]] на предају. Следеће године је потписано примирје, а [[1783]]. у Паризу [[Паришки мировни уговор (1783)|мировни уговор]] којим је Британија признала независност САД.
 
Завршетак рата је, пак, у многим колонијама - чије су привреде профитирале од рата - довео до нагле економске кризе, али и бујања незадовољства, па и оружаних побуна. Истовремено се показало како [[конфедерација|конфедерално]] уређење тринаест колонија није ефикасно, те су се јавиле идеје како би се требао створити ново, чвршће уређење. Те су идеје формулисане у ''[[Федералистички списи|Федералистичким списима]]'', а усвојене су на [[Уставна конвенција САД|Уставној конвенцији]] у [[Филаделфија|Филаделфији]] [[1787]]. када је одлучено да САД постану [[федерација]] те донесен [[Устав САДСједињених Америчких Држава|Устав]], који је и данас на снази. Први федерални органи темељени на Уставу су почели с радом у пролеће [[1789]].
 
== Територијална експанзија САД ==
На самом почетку том је процесу изузетно допринела [[Француска револуција]], односно ратови који су је изазвали у Европи, те тиме ресурсе и пажњу тамошњих сила скренуле са Северне Америке. У самим САД је француска револуција изазвала поделу између радикалних ветерана револуције који су подржавали Француску те конзервативаца који су држали да након изборене независност нема смисла кварити односе с Великом Британијом. Крајем [[1790е|1790-их]] су превагу имали конзервативци што је довело до краткотрајног [[америчко-француски поморски рат|поморског рата с револуционарном Француском]] (1798-1800). Међутим, након 1800. превагу поновно добијају Џеферсонови радикали организовани у [[Демократско-републиканска странка САД|Демократско-републиканску странку]].
 
То је довело до поступно кварења односа с Британијом и поновног приближавања Француској, која је, пак, [[1803]]. године знаменитом [[Продаја Луизијане|продајом Луизијане]] проширила територију САД све до Стеновитих планина. Године [[1812]]. су САД, користећи заузетост Британије [[наполеонови ратови|Наполеонским ратовима]], покушале освојити [[Канада|Канаду]]. Тај покушај није успео и резултовао је [[Ратрат из 1812.|англо-америчким ратом]] након кога су цементиране предратне границе.
 
Иако међу силама победницама, Шпанија је била тако исцрпљена Наполеоновим ратовима да након њиховог завршетка није била у стању држати под контролом своју колонијалну империју у Америкама, где се такође јављају покрети за независност. Године [[1819]]. Шпанија је тако предала САД [[Флорида|Флориду]], а нешто касније је на западним границама континенталних САД Нову Шпанију заменио независни [[Мексико]].
Дошавши до обале Пацифика, САД се више нису могле ширити, па се након тријумфалног рата почело постављати питање економског и политичког преуређења САД.
 
То се првенствено односило на све већи јаз између држава пољопривредног Југа - који је економију темељио на извозу [[памук]]а и других сировина у Европу, те коме су одговарале [[слободна трговина]] и ниске царине - и држава индустријског Севера коме су одговарале високе царине и [[протекционизам]]. Сукоб је добио и идеолошку димензију, с обзиром да су на Југу већину радне снаге чинили [[ропство|роб]]ови.
 
Првих деценија постојања САД робовласничке државе су доминирале над слободним државама, али је развој индустрије као и све већи број досељеника довео до несразмееа између економске и демографске надмоћи Севера и политичке моћи Југа. Тињајући спорови су се решавали кроз низ компромиса, којима је циљ био успоставити политичку равнотежу између Севера и Југа.
 
Јужњачки политичари су се надали како ће се на новим територијама Запада проширити [[ропство|робовласништво]], односно да ће се тамо створити нове робовласничке државе. Међутим, већина досељеника су били мали сиромашни фармери којима нису одговарали велике робовласничке [[латифундија|латифундије]], а робовласништву се из идеолошких разлога почео супростављати на Северу све јачи [[аболиционизам|аболиционистички]] покрет.
 
Спор је с временом толико добио на интензитету да је на западним подручјима, поготово након изгласавања контроверзног [[Закон о Канзасу и Небраски|Закона о Канзасу и Небраски]] дошло до оружаних сукоба између присташа и противника ропства. На Југу се, пак, ширило мишљење да уколико доминација робовласничких држава више није могућа унутар САД, спровести [[отцепљење]].
[[Слика:Battle of Gettysburg, by Currier and Ives.png|250px|десно|мини|[[Битка код Гетисбурга]] 1863. године, која се сматра прекретницом грађанског рата]]
 
Када су се незадовољни северњаци коначно ујединили под новом [[Републиканска странка (САД)|Републиканском странком]], њихов кандидат [[Абрахам Линколн]] је 1860. победио на председничким изборима. На то је [[Јужна Каролина]] реаговала проглашењем независности, у чему ју је следило још неколико јужних држава које су се почетком [[1861]]. ујединиле у [[Конфедеративне Америчке Државе]].
 
Федерална влада је одбила признати сецесију те су на територију јужних држава остале војне инсталације, укључујући тврђаву [[Форт Самтер]]. Напад јужњачке милиције на њу је дао повод за почетак оружаног сукоба познатог као [[Амерички грађански рат]].
 
Наде обе стране да ће га брзо решити у своју корист су се расплинуле. Иако је Југ на почетку бележио успехе, њима није могао компензовати бројчану и - што је још важније - индустријску премоћ Севера. Наде Конфедерације да ће је помоћи или на њеној страни оружано интервенисати Британија и Француска су се расплинуле када је [[1862]]. Линколн посебном прокламацијом службено укинуо ропство претворивши уставни спор у рат за ослобођење робова те тако ставивши на своју страну јавност потенцијалних јужњачких савезника. Након што је Југ доживео низ великих пораза 1863. године, територија под његовом контролом се почињала смањивати да би у пролеће 1865. Конфедерација де факто престала постојати падом [[Ричмонд (Вирџинија)|Ричмонда]] и предајом војске под генералом [[Роберт Е. Ли|Лијем]].
 
Грађански рат је не само коначно решио питање ропства, него и надмоћи федералне над влашћу појединих држава, као и створио модерни национални идентитет Американаца и многе савремене државне институције. Због тога многи историчари тај период називају [[Друга америчка револуција|Другом америчком револуцијом]].
[[Слика:Ellis island 1902.jpg|250px|десно|мини|Долазак имиграната на острво Елис 1902. године]]
 
С наглим развојем индустрије се у САД почела организовати и радничка класа у прве [[синдикат]]е као и [[раднички покрет]], али он није имао толико политичког утицаја као све више растућа [[средња класа]] која ће, као и у неким другим државама, свој израз наћи у првим облицима [[масовнапопуларна култура|масовне културе]], али и друштвеним покретима као што су [[суфражеткиње]] и [[трезвењачки покрет]].
 
Захваљујући огромним природним богатствима, али и све већем приливу људи, у САД је у другој половици 19. века било мало интереса за [[империјализам|империјалистичку]] експанзију, односно стварање колонија или нових тржишта. Године [[1867]]. од Русије је купљена [[Аљаска]], али се све до открића злата 1896. године та територијална експанзија сматрала промашеном.
Када је [[1914]]. избио [[Први светски рат]], САД су, у складу са својом традиционалном изолационистичком политиком, прогласиле неутралност. Такав став је подржавала јавност, сматрајући да ће САД најбоље профитирати ако продаје оружје и сировине зараћеним странама. Међутим, поморска блокада сила [[Антанта|Антанте]] је значила да се америчка роба не може продавати [[Централне силе|Централним силама]], односно да су једино силе Антанте постали купци њене робе. Што је рат био дужи, то су силе Антанте биле присиљене задуживати се у америчким банкама. На крају је код водећих америчких банкара и политичара почео превладавати став да је у америчком интересу да Антанта добије рат, јер иначе зајмови никада неће бити отплаћени.
 
Коначну одлуку је донео немачки [[неограничени подморнички рат]] због кога су потапани амерички трговачки бродови, али и објављивање [[Цимерманов телеграм|Цимермановог телеграма]] којим је Немачка охрабеивала Мексико да објави рат САД и тако спречи америчку интервенцију у Европи. У пролеће [[1917]]. САД су објавиле рат Централним силама и провеле дотада незапамћену мобилизацију људских и материјалних ресурса, укључујући слање експедицијског корпуса на [[Западни фронт (Првиу светскиПрвом рат)светском рату|Западни фронт]]. Председник [[Вудро Вилсон]], изабран [[1916]]. на платформи немешања у рат, своју је одлуку настојао оправдати идеолошким разлозима, односно нужношћу младе америчке демократије да помогне Старом свету да постигне трајни мир. Иако америчке снаге нису имале одлучујућу улогу у ратним операцијама, њихов долазак у Европу је значајно ојачао морал Антанте и придонео слому Централних сила и завршетку рата 1918. године. САД се тако први пут појавила као велика светска сила, односно саучесник дипломатског процеса који је требао успоставити трајни мир у свету.
 
== САД као светска сила ==
 
Одмах по завршетку рата се испоставило како америчка јавност нема интереса за трајно учествовање САД на међународној сцени. [[Версајски споразум|Версајски мировни уговор]] није ратификован, а САД није постала чланица [[Друштво народа|Друштва народа]]. Уместо тога су се САД поновно окренуле изолационизму, односно властитом развоју и интересима, за што је главни разлог било богатство нагло стечено ратом који је САД, за разлику од мање-више свих других светских сила, оставио неокрзнутим.
 
[[Слика:Prohibition.jpg|250px|десно|мини|Спровођење прохибиције 1921. године]]
 
Рат је пре тога дао подстицај да се коначно остваре циљеви неких од реформских покрета из претходних деценија. Тако су уставним амандманима жене [[Женско право гласа у САД|коначно стекле право гласа]], а уставним амандманом је [[1920]]. уведена и [[прохибиција]] производње и точења алкохолних пића на националној нивоу. За прохибицију се убрзо испоставило да представља велики промашај, с обзиром да се њоме нису могли искоренити обичаји америчког становништва везани уз конзумацију алкохола, па је потражња за илегалним алкохолом довела до масовног кријумчарења које је с временом преузео [[организовани криминал]]. Масовно кршење закона које се истовремено сматрало друштвено прихватљивим, а заједно с новостеченим просперитетом и успоном средње класе довело је и до наглих промена у друштвеном моралу и култури које су поспешили нови изуми као [[аутомобил]] и [[радио]] те нова музика која се назива [[џез|jazz]].
 
Тај период, који се често назива [[Бурне двадесете]] ({{јез-енгл|Roaring Twenties}}), дошао је до свог краја када је на [[Црни четвртак]] у октобру [[1929]]. године дошло до слома на [[Њујоршка берза|њујоршкој берзи]]. Иза ње је следила незапамћена [[Великавелика депресијакриза|економска криза]] која ће се проширити по целом свету. У САД је она довела до наглог осиромашења великих слојева становништва и брисања многих достигнућа која су се у Бурним двадесетима узимала здраво за готово.
 
Године [[1933]]. на чело САД је ступио председник [[Френклин Делано Рузвелт]] чија је администрација, по упутствима знаменитог британског економиста [[Џон Мејнард Кејнс|Џона Мејнарда Кејнса]] започела нови економски програм темељен на државној интервенцији у смеру повећања запослености и потицања производње. Програм, познат под називом [[Њу дил]], настојао је ублажити најгоре последице Велике депресије, али је опипљивије резултате почео давати тек када је [[1939]]. године у Европи избио [[Други светски рат]] и тако војним наруџбинама дао подстицај америчкој индустрији.
==== САД у Другом светском рату ====
 
Након што је 1940. [[Адолф Хитлер|Хитлер]] освојио Француску, а с њоме и контролу над највећим делом Европе, Рузвелтова администрација се почела више занимати и за ту област, те је почела испоруакама оружја и опреме потпомагати Британију, а годину дана касније и [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|СССР]]. Међутим, за директну војну интервенцију није постојало воље међу америчком јавношћу, иако је Рузвелт настојао испровоцирати сукоб с немачким подморницама у Атлантику. Све се променило јапанским [[Напад на Перл Харбор|нападом на Перл Харбор]] [[7. децембар|7. децембра]] [[1941]]. године, након чега је Немачка као јапански савезник објавила рат САД.
 
САД су коначно у потпуности мобилизисале своје људске и материјалне ресурсе. Успркос тешким поразима на Пацифику у првој половини 1942. године, Рузвелт је одолео политичком притиску и одлучио да се ти ресурси првенствено користе за пораз Немачке. Америчке снаге су се учествовале у [[Операција Бакља|искрцавањима у Северној Африци]] 1942. године, Италији 1943. године и [[Операција Оверлорд|Француској]] 1944. године што је коначно у мају 1945. довело до капитулације Немачке. Три месеца касније је коришћењем нуклеарног оружја Јапан присиљен на предају, чиме су се САД нашле на страни победника у Другом светском рату.
[[Антикомунизам]], који је доминирао америчком политиком, нашао је свог одраза и на унутрашњем плану, где је страх од прикриврених комунистичких симпатизера и совјетских агената довео до тзв. [[макартизам|макартистичких]] прогона лево оријентисаних уметника и интелектуалаца. Ти су се прогони поступно стишали тек средином 1950-их.
 
С друге стране је поратни период означио наставак економског успона САД, коме су битно допринеле и нове технологије, као и развитак прометне инфраструктуре те све већа доступност аутомобила широким слојевима становништва. У САД се тако, поготово за време председника [[Двајт Д. Ајзенхауер|Ајзенхауера]] ужурбано граде [[мотел]]и, [[ауто-пут]]еви, драјв-ин биоскопи, супермаркети и ресторани [[брза храна|брзе хране]]. Уз благостање и ширење средње класе на популарну културу, али и политику све више утиче нови медиј - [[телевизија]].
 
[[Слика:Martin Luther King - March on Washington.jpg|250px|десно|мини|Мартин Лутер Кинг приликом марша на Вашингтон]]
 
Поратни период у САД такође карактерише тзв. [[беби-бум генерација|бејби бум]], као и одрастање генерације зване [[беби-бум генерација|бејбибумер]]и - прве која никада није искусила сиромаштво. Она почиње стварати зачетке властите културе која ће се темељити на ембрионалном [[рокенрол]]у, односно експлицитном или имплицитном одбацивању традиционалних вредности. Истовремено у САД изум [[контрацептивна пилула|контрацептивне пилуле]] доводи до зачетака [[сексуална револуција|сексуалне револуције]].
 
Поратни период означава и јачање покрета за грађанска права, односно укидање институционалне расне дискриминације која је још увек била на снази у јужним државама САД. Иако су кораци у том смеру започети још 1940-их и интензивирани пресудом [[Врховни суд САДСједињених Америчких Држава|Врховног суда]] из 1954. године, печат му је ипак дао покрет на челу с баптистичким свештеником [[Мартин Лутер Кинг|Мартином Лутером Кингом]].
 
Успркос повремених унутрашњих сукоба везаних уз грађанска права, као и ескалације Хладног рата изазване победом комунистичке револуције на Куби, тај је период остао обележен економским успоном САД и драматичним порастом благостања. Међутим, осећај оптимизма је брутално угашен по америчку јавност изузетно трауматичним убиством председника [[Џон Ф. Кенеди|Џона Ф. Кенедија]] [[22. новембар|22. новембра]] [[1963]].
 
== Друштвени немири, Вијетнамски рат и економска криза ==
 
Кенедија је наследио његов потпредседник [[Линдон Џонсон|Линдон Б. Џонсон]], који је на изборима 1964. добио плебисцитарну подршку за амбициозни пројекат друштвених реформи познат као ''[[Велико друштво]]''. Под Џонсоновим вођством су изгласанеи кључни закони о укидању расне сегрегације, а такође започет цели низ мера који је за циљ имао искоријевање сиромаштва у САД, односно стварање [[држава благостања|државе благостања]] налик на европске социјалдемокрације.
 
Тај је амбициозни план покварила ескалација [[Вијетнамски рат|Вијетнамског рата]] који је покренуо Кенеди, али који је управо у доба Џонсона кренуо тако лоше да је изискивао директну америчку војну интервенцију. Међутим, ни све већи број америчких трупа у [[Јужни Вијетнам|Јужном Вијетнаму]] није могао донети јасну војну победу. С временом су трошкови рата довели до кресања буџетских средстава за многе од Џонсонових амбициозних социјалних програма.
Вијетнамски је рат испочетка био популаран, али се након неколико година против њега почела бунити највише млада генерација бејбибумера, поготово младићи којима је претила регрутација и који нису хтели напустити лагодан живот збох ратовања у џунглама. Незадовољство ратом се с временом претворило у незадовољство државом и свим друштвеним институцијама те покрета који је за циљ имао радикалну преобразбу америчког друштва, било кроз [[контракултура|контракултуру]] било кроз разне радикалне покрете екстремне левице. Истовремено је незадовољство резултатима ''Великог друштва'' у довело до радикализације млађег дела црначког становништва, те се од средине 1960-их бележе велики расни нереди.
 
Војни неуспеси у Вијетнаму и улични нереди су кулминирали [[1968]]. године када је дискредитираног Џонсона заменио нови председник [[Ричард Никсон|Ричард М. Никсон]], изабран под паролом ''часног мира'' у Вијетнаму те довођења закона и реда на америчке улице. Иако се рат наставио, па чак и ескалирао америчким упадом у Камбоџу [[1970]]. године, Никсон је политиком тзв. „вијетнамизације“ поступно почео смањивати број америчких трупа у Вијетнаму а почетком [[1973]]. је створио услове за примирје након кога су се америчке трупе потпуно повукле оставивши Јужни Вијетнам својим локалним савезницима. Никсон је нешто раније својим историјским путовањем у [[НР Кина|НР Кину]] настојао створити дипломатске услове за [[детант]] са СССР-ом, који је управо у то доба досегао врхунац.
 
Поступним смиривањем рата се поступно јењавали и нереди на америчким улицама. Иако најрадикалнији захтеви [[беби-бум генерација|бејбибумер]]а нису испуњени, под њиховим су утицајем у многим сферама америчког живота завладали либерални ставови, па се крајем 1960-их и почетком 1970-их бележе пројекти [[афирмативна акција|афирмативне акције]], [[феминизам другог таласа]] у медијима и управи, легализација [[хомосексуалност]]и и [[порнографија|порнографије]]. С друге је стране у многим од великих градова дошло до дотада незапамћене експлозије криминала.
 
Успркос непријатељству бејбибумера, Никсон је године [[1972]]. победио на председничким изборима. Међутим, за време кампање су његови људи починили низ илегалних радњи чије је објелодањивање изазвало скандал зван [[афера Вотергејт]]. Председников ауторитет се брзо истопио, а године [[1973]]. је [[нафтни шок]] довео до највеће економске кризе од времена Велике депресије. Суочен с могућношћу опозива, Никсон је године [[1974]]. поднео оставку, а велики број Американаца на дужи рок изгубио поверење у свој политички систем.
 
Економска криза се наставила и под Никсоновим наследником [[Џералд Форд|Фордом]], чији је кратки мандат обележио и слом Јужног Вијетнама, односно коначни амерички пораз у Вијетнамском рату - односно први недвосмислени пораз у америчкој историји. Наде да ће понижења престати с новим председником [[Џими Картер|Картером]] су се брзо угасиле. Економска криза се наставила у досада незамапћеном облику званом [[стагфлација]], а САД су добиле тежак ударац када је у [[иранска револуција|Иранској револуцији]] збачен њихов стратешки савезник. Након тога је следило понижење када су студенти у [[Техеран]]у [[Иранска талачка криза|заузели америчку амбасаду]] и особље узели за таоце. Крајем 1979. су Совјети, користећи америчку слабост, извршили [[Совјетскасовјетско-авганистански инвазија Авганистанарат|инвазију]] [[Авганистан]]а. Тај низ понижења је на изборима 1980. многе Американце натерао да се одбаце либерализам претходних деценија те да се врате конзервативизму оличеном у [[Роналд Реган|Роналду Регану]].
 
== САД као победник Хладног рата ==
Истовремено с економским трендовима су се од 1980-их у САД бележили и дотада незабележени културни трендови, који су се првенствено одражавали кроз повратак друштвеног конзервативизма, али и јачање протестантског [[фундаментализам|фундаментализма]] који је, користећи нове медије као телевизија, односно [[телевангелизам|телевизијске проповеднике]] стекао снажан политички утицај. Ти су се трендови највише могли приметити код бејбибумера од којих су многи напустили радикалне идеје своје младости како би пригрлили или верски конзервативизам или безочни материјализам кога је инкарнирала нова супкултура [[јапи]]ја.
 
Побољшање економске ситуације, али и поновни успон националног поноса након успешне [[Америчка инвазија на Гренаду|инвазије Гренаде]] [[1983]]. године и лосанђелеске [[Летње олимпијске игре 1984.|Олимпијских игара]] [[1984]]. омогућила је Регану да победи на председничким изборима. Иако је задржао оштар антикомунистички и антисовјетски став, Реган је долазак [[Михаил Горбачов|Горбачова]] на власт у СССР-у и почетак политичких реформи званих [[перестројка]] исправно протумачио као знак слабости код свог противника. Међутим, уместо да појача притисак, Реган је исправно закључио да би одмрзавање односа са СССР-ом омогућило да се ''царство зла'' сруши мирним путем, односно изнутра. Таква је политика своје оправдање добила 1989. године када се срушио [[Берлински зид]], а потом распао [[Источни блок]], а две године касније и сам СССР.
 
Смиривање Хладног рата, односно све извеснија америчка победа је фокус пажње Американаца почела враћати на унутрашња питања. Стални пораст криминала је 1980-их добио нови подстицај појавом нове дроге зване [[крек]], на што су власти, сада вођене конзервативном идеологијом и принципима [[закон и ред|закона и реда]] одговориле оштром политиком градње нових затвора, строжим казнама и контроверзним [[рат против дроге|ратом против дроге]].
Завршетак хладног рата је САД учинио једином светском суперсилом чију хегемонију на војном, економском и политичком плану нико није могао, барем на краћи рок, довести у питање. Стога се од 1992. године пажња америчке политике и јавности оријентисала првенствено на унутрашња питања.
 
То је највише погодовало генерацији [[беби-бум генерација|бејбибумер]]а, поготово њеном делу који је сматрао да је дошао тренутак да САД, неоптерећена спољнополитичким проблемима, проведе многе од радикалних друштвених реформи и идеја за које се њихова генерација борила 1960-их. Таква су настојања своје оличење нашле у [[Бил Клинтон|Билу Клинтону]] који је у друштвеним питањима подржавао идеализам бејбибумера, али је у економским питањима био веран тековинама [[Реганова револуција|Реганове револуције]] 1980-их.
 
Победа Клинтона на изборима 1992. године је, пак, новог председника одмах довела у оштар сукоб с представницима конзервативне деснице која је ојачала 1980-их, а која је свој израз нашла у све већој поларизацији америчке јавности, односно стварању чврсте базе Републиканске странке у руралној унутрашњости САД. Либерална Америка је, пак, своје упориште нашла на Источној и Западној обали, створивши идеолошку поделу која траје и данас. Њој је допринос дала и развој нових медија - док су либерали почели доминирати традиционалним медијима као новине и телевизија, конзервативци су стекли доминацију над радијским [[ток шоу]]овима. И једнима и другима је доста помогао развој [[интернет]]а који је потпуно изменио америчку привреду, културу и политику.
 
Клинтонова вањска политика је била оријентисана на очување монопола САД као једине светске суперсиле, при чему су оружане снаге биле од мањег значаја. Тако од [[1993]]. траје кресање издатака за одбрану и смањење оружаних снага, чиме је америчка влада настојала уштедети средства за привредни и друштвени развој. Темељ америчке војне стратегије су кратки и једноставни, тзв. [[хуманитарни рат]]ови који су се водили под мотивом спашавања разних етничких група од глади и геноцида, а где је темељ деловања било [[УСАФ|америчко ратно ваздухопловство]] и копнене снаге америчких савезника на терену. Тај је концепт, уведен након фијаска у [[Сомалија|Сомалији]] 1993. години, с успехом употребљен у [[Рат у БиХБосни и Херцеговини|Босна и Херцеговини]] 1995. и на [[КосовскиРат ратна Косову и Метохији|Косову]] 1999. године, те у почетним фазама [[Америчкарат у Авганистану инвазија(од Авганистана2001)|рата у Авганистану]] [[2001]].
 
САД су своју доминацију настојале више економским путем, при чему је САД погодовало то што су њихови највећи економски конкуренти - [[Јапан]] и [[Немачка]] - од почетка 1990-их погођени економском кризом, што са САД није био случај. Темељ америчког економског успона било је агресивно промовисање [[глобализација|глобализације]] као решење свих економских проблема, односно настојање да се свим државама у свету наметну начело [[слободно тржиште|слободног тржишта]] што је тада погодовало америчкој привреди. 1990-их је снажан подстицај америчкој привреди дао и Интернет, односно стварање фирми које су користиле ту нову технологију за промоцију својих роба и услуга. Надмоћ америчке економије и њеног модела се најбоље видела за време [[азијска економска криза|азијске економске кризе]] 1998. године која је САД оставила нетакнуту. Клинтонов друштвено-економски модел је свој идеолошки подстицај добио доласком на власт [[Тони Блер|Тоније Блера]] у Великој Британији, који је тој идеологији дао назив ''[[Трећи пут]]''.
 
САД су до краја 1990-их уживали не само економској и политичкој, него и у културној хегемонији над светом, чему је изузетан допринос дао Холивуд, као и други елементи америчке индустрије забаве као [[МТВ]]. САД под младоликим и модерним Клинтоном виђена као решење свих светских проблема, односно најбоље могуће остварење тада популарне тезе [[ФренсисФрансис Фукујама|Френсиса Фукујаме]] о [[Крај историје|крају историје]].
 
Клинтон, с друге стране, никада у САД није уживао такву популарност као у остатку света. Разлог је био низ грешака које је учинио у првим годинама мандата, када је на себе навукао бес конзервативаца. Он је за последице прво имао дебакл покушаја да се уведе здравствено осигурање, а потом тзв. [[Републиканска револуција|Републиканску револуцију]] 1994. године којом су републиканци добили контролу над Конгресом. Клинтон је због тога у многим својим политичким ставовима скренуо удесно и тако добио изборе 1996. године. Међутим, анимозитет републиканаца је остао и ескалирао приликом [[афера Левински|афере Левински]] [[1998]]. године када умало није био смењен с положај. Иако је Клинтон преживео то искушење, са собом је до краја мандата вукао сену тог и низа других скандала, који ће дубоко поделити америчку нацију.
Коначни ударац ери неприкосновене америчке хегемоније је дошао с [[напади 11. септембра 2001.|нападима 11. септембра]] који су показали да су САД изузетно рањиве на савремени међународни тероризам. Ти су напади за последицу имали глобалну економску рецесију, а САД натерале да започну изузетно скупи, контроверзни, а с протоком времена све непопуларнији [[рат против тероризма]].
 
Настојање САД да очувају статус суперсиле је свој изражај довео у много агресивнијој вањској политици председника [[Џорџ В. Буш|Џорџа В. Буша]], чија су мета постали ''проблематични'' режими и државе попут Хусеиновог Ирака. Настојећи у корену сасећи сваки изазов америчкој супремацији, Буш је покренуо [[Америчка инвазија Иракана Ирак (2003)|рат против Ирака]] који је довео до дуготрајне, скупе окупације која се претворила у још скупљи, контроверзнији и све мање популарни герилски рат. У САД, а и у свету, се јавио снажан антиратни покрет. Буш је успео преживети председничке изборе 2004. године, али је неадекватни одговор његове владе на [[ураган Катрина]] 2005. године с временом довео до губитка републиканске већине у Конгресу.
 
САД су ратом у Ираку морално, материјално и финансијски исцрпљене, а углед који је постојао након хладног рата нестао. Економску, а с временом и политичку доминацију, све више угрожава енергетска и финансијска криза, као и изазов нових економских сила као што је Кина.
1.572.075

измена