Карабин — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м разне исправке
Autobot (разговор | доприноси)
м Разне исправке
Ред 4:
'''Карабин''', од француске речи -{''carbine''}- (изговара се -{/ˈkɑrbiːn/}- или -{/ˈkɑrbaɪn/}-) је ватрено оружје налик на пушку или мускету које је изворно спадало у наоружање коњице током XIX и почетком XX века. Пешадија тог доба је била наоружана дужим оружјем веће снаге, док је коњица имала краће и лакше оружје, прилагођено борби на коњу.
 
Многи карабини, посебно модерних конструкција, су развијени од пушака и у суштини представљају њихове скраћене верзије. Испаљују исту [[Metak|муницију]], мада чeсточесто са мањом почетном брзином услед мање дужине цеви. У многим случајевима карабини и пушке у наоружању појединих земаља нису били сродни у техничком смислу; рецимо користили су другачију муницију и били су другачије конструкције (премда су карабини и даље били слабије конструкције или мање величине). У различитим временским раздобљима пушке су биле чешће од карабина, а важи и обрнуто.
 
Ређе се сусрећу карабини који испаљују пиштољску муницију, осмишљени као спој брзине паљбе револвера или полуаутоматског пиштоља и прецизности дужег оружја са пушчаном цеви и кундаком. Оваква оружја се у принципу користе као прецизнија алтернатива традиционалном пиштољу, и дан данас их користе поједини полицијски тимови и цивилни спортски стрелци.
Ред 13:
 
== Историја ==
=== Рана историјaисторија: пре 1900. ===
[[Датотека:Lepage silex gun dite du Premier Consul circa 1800.jpg|десно|320п|мини|Карабин „Силекс“ [[Наполеон I Бонапарта|Првог конзула]], рад славног француског пушкара Жана Лепажа око 1800.]]
 
Карабин је изворно био лакше, краће оружје, развијено за коњицу. Карабини су били довољно кратки да би могли да се пуне и испаљују са коња, али се то радило веома ретко, јер коњ у покрету представља веома нестабилну основу, а када се заустави, војнику је много лакше да напуни оружје и да гађа ако сјаше, чиме истовремено постаје и ситнија мета.
 
Главна предност карабина је лако ношење. Коњичке јединице су у стању да удобно носе мускете пуне дужине под условом да се ради само о кретању из тачке А у тачку Б (пракса изворних [[драгон]]а, а касније и пешадије са коњима); коњичка јединица, са друге стране, је морала да има покретљивост и да се суочава са непријатељском коњицом у јуришима са исуканим сабљама, па је ношење било каквог дугачког предмета престављало опасaнопасан терет. Карабин у већини случајева није био дужи од сабље у корицама, а оба оружја су ношена тако да врховима не сметају лактовима јахача, а да при томе доњим деловима не сметају коњским ногама.
 
Поједини извори наводе да је оружје добило име по својим првим корисницима, коњичким јединицама названим "[[карабињер]]и“, од старофранцуске речи ''-{carabin}-'' (војник наоружан мускетом), која вероватно потиче од речи ''-{escarrabin}-'', копач гробова, чије је могуће порекло реч ''-{scarabee}-'', односно скарабеј, или балегар.<ref>[http://www.thefreedictionary.com/carbine The American Heritage Dictionary of the English Language, Fourth Edition], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
 
Карабини су обичнoобично били мање прецизни и имали су мању снагу од дужих мускета (а касније пушака) које је користила пешадија услед краће нишанске лније и мање почетне брзине зрна испаљеног из краће цеви. Са проналаском брзогорећег (малодимног) [[барут]]а, мања почетна брзина из краће цеви престаје да буде толики недостатак. Са временом, коњица као род војске нестаје, али се карабини задржавају код јединица код којих лакше и компактније оружје представља предност, па чак и на уштрб прецизности на већим даљинама и снаге.
 
[[Датотека:Spencer-rifle.JPG|десно|320п|мини|Спенсерова репетирка]]
Ред 44:
 
[[Датотека:Karabin_M1924CK_i_jurisni_noz.jpg|десно|320п|мини|[[Карабин јуришних (четничких) одреда М1924ЧК|Карабин М1924ЧК са јуришним ножем]]]]
За потребе Јуришних одреда војске [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]]<ref>А. Животић, “Јуришне (четничке) јединице војске Краљевине Југославије 1940.-1941. године”, Војноисторијски гласник, бр. 1-2, Београд 2003</ref> у Војно техничком заводу у Крагујевцу на основу пушке М1924, произвођене по лиценци Фабрик Насионал {{јез-фра|Fabrique Nationale de Herstal}} из [[Белгија|Белгије]] конструисан је [[Карабин јуришних (четничких) одреда М1924ЧК|карабин М1924ЧК]]. Ознака ЧК је скраћеница за „четнички карабин“, јер је првобитно било предвиђено да се „Јуришни одреди“ зову „Четнички одреди“. Пушка је скраћена по угледу на већ постојећу „соколску пушку“, намењену обуци омладине у гађању. Ручица затварача је савијена на доле ради лакшег руковања, дужина цеви је скраћенaскраћена на 415-{mm}-, а цела пушка на 955-{mm}-. <ref>Часопис „Метак“, 1991, Бранко Богдановић: Југословенска јуришна пушка и нож модела 1924 ЧК</ref> У борбеном комплету је и борбени нож са двостраним сечивом <ref>[http://www.berza-antikviteta.com/index.php?s=v&vbr=2 Берза антиквитета: Нож југословенске јуришне пушке.], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> који служи као бајонет. Оружје је произвођено од априла 1940. до априла 1941. и тачан број произведених комада се на зна. Немци су заробљене примерке увели у наоружање и означили шифром -{G289(j)}- или именом {{јез-нем|Jugoslawisches Komitengewеhr 7,9mm}}, односно „Југословенска комитска пушка 7,9 -{mm}-.
 
=== После II светског рата ===
Ред 82:
 
[[Датотека:PEO M4 Carbine RAS M68 CCO.jpg|десно|320п|мини|Карабин М-4 са оптичким нишаном {{јез-енг|Aimpoint M68 CCO.}} и ножицама]]
У САД је настављен развој оружја заснованих на оригиналној Стонеровој конструкцији са краја педесетих. Од [[1997]], основно оружје пешадије Армије САД је [[М-4]], карабинска верзија модела [[М16А2]]. Модели М-4 и М16А2 деле око 80% заједничких делова. <ref>[http://www.army.mil/factfiles/equipment/individual/m4.html M-4 Carbine Fact File for the United States Army], Приступљено 8. 4. 2013.</ref> Након вишедеценијског развоја ова пушка је претрпела значајне измене и претворена је у доста поузданије оружје, мада се [[1997]]. на тестовима у пустињским условима показалaпоказала као знатно инфериорнија у односу на Хеклер и Кох -{HK-416}-, Хеклер и Кох -{XM-8}- и ФН -{SCAR}-. Из десет пушака сваког модела је испаљено по 6.000 метака, при чему је М-4 имала 882 застоја, од којих 19 тежих, који су захтевали интервенцију пушкара. ФН -{SCAR}- је имала 226 лакших застоја, -{HK-416}- 223 лакших, а -{XM-8}- 116 лакших и 11 тежих застоја. <ref>[http://www.military.com/NewsContent/0,13319,143790,00.html Army Agrees to M4 Sand Test Shoot-Off], Приступљено 8. 4. 2013.</ref>
 
Са тежином од 2.880 грама, М-4 је 80 грама тежа у односу на изворни модел М-16 пуне дужине. Дејствује јединачно или кратким рафалима од три метка. Значајне измене у односу на М16а2 су дужина цеви смањена на 368 -{mm}- и целог оружја на 838 -{mm}-, кундак са телескопским извлачењем и шина система „пикантини“ на поклопцу сандука, која омогућава монтажу великог броја оптичких уређаја. Као и код претходних модела, постоји могућност монтаже потцевног бацача граната М-203. На поткундак је могуће монтирати рукохват или ножице ради боље контроле оружја.
Ред 111:
=== Остали карабини ===
 
Данас се у САД на комерцијалном тржишту „карабинима“ називају и оружја на пиштољску муницију, која се пуне оквиром великог капацитета, продужене цеви, изведена из аутомата и којaкоја дејствују само јединачно. На овај начин произвођачи оружја избегавају законску класификацију „оружја за напад“ {{јез-енг|assault weapon}}, чија продаја и поседовање потпада под Савезни акт о оружју {{јез-енг|National Firearms Act}} и Акт о контроли ватреног оружја {{јез-енг|Gun Control Act}}. За многе власнике који би волели легално да поседују аутомат, ово представља прихватљив компромис. Иако су у функционалном смислу идентични пиштољским карабинима, ово су у ствари прерађени аутомати. Примери за ово су Бушмастер Карбон 15, калибра 9 -{mm}- {{јез-енг|Bushmaster Carbon 15}}, -{FN PS90}- и „Хеклер и Кох“ -{HK94}-.
 
У појединим историјским изворима се може наћи и назив „машински карабин“. Ово је у појединим периодима било званично име за поједине аутомате, као што су, рецимо, британски „Стен“ и аустралијски „Овен“.