Википедија

Милан Бабић (политичар) — разлика између измена

Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Autobot (разговор | доприноси)
1.572.075 измена
м Бот: исправљена преусмерења
Ред 3:
| име = Милан Бабић
| датум_рођења = [[26. фебруар]] [[1956]].
| место_рођења = [[Кукар]] код [[Книн]]а, [[СРСоцијалистичка Република Хрватска|НР Хрватска]]
| држава_рођења = [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|ФНР Југославија]]
| датум_смрти = [[5. март]] [[2006]].
| место_смрти = [[Схевенинген]]
Ред 38:
 
== Улазак у политику ==
Др Милан Бабић је рођен [[26. фебруар]]а [[1956]]. у селу [[Кукар]] код [[Книн]]а ([[Хрватска]]). Дипломирао је [[1981]]. на Стоматолошком факултету у [[Београд]]у. [[1989]]. године, постао је један од директора здравственог центра у Книну, града у југозападном делу Хрватске, познатом као [[Книнска Крајина|Крајина]], историјски већински насељене етничким [[Срби|српским]] становништвом. Бабић је у политику ушао [[1990]], када се [[Социјалистичка Федеративна Република Југославија|СФР Југославија]] почела убрзано распадати, напуштајући [[Савез комуниста Хрватске]] и придружујући се [[Српска демократска странка|Српској демократској странци]] као један од оснивача [[17. фебруар]]а [[1990]]. у Книну. Био је председник Одбора СДС-а за Книн и шеф изборног штаба странке на првим вишестраначким изборима у Хрватској. СДС је освојила убедљиву победу у општинама са већинским српским становништвом, а Бабић је изабран за председника Скупштине општине Книн.
 
У ово време, Срби су били конститутиван народ у СР Хрватској и чинили око 11% укупног становништва, што као мањинско становништво по хрватским градовима, што као компактна већина у пограничним областима некадашње [[Војна крајина|Војне крајине]] и уз границу са Србијом (источна [[Славонија]]); касније ([[1992]].) ће се СДС у основи по овим линијама поделити на радикалну Бабићеву СДС Крајине и умерену СДС Хрватске коју је водио првобитни оснивач [[Јован Рашковић|др Јован Рашковић]]. Као и другде у Југославији, у Хрватској су победу на изборима однели националисти [[Фрањо Туђман|др Фрање Туђмана]] ([[Хрватска демократска заједница|ХДЗ]]) који су је почели водити ка независности од СФРЈ, чему се успротивила српска национална заједница, уз политичку и војну подршку [[Југословенска народна армија|Југословенске народне армије]]. Разлози за овај отпор Срба независности Хрватске потицали су како из [[геноцид]]а којем су током Другог светског рата били изложени у [[Независна Држава Хрватска|Независној Држави Хрватској]] чија је иконографија у време сировог национализма раних деведесетих често неометано оживљавана широм Хрватске, тако и у чињеници да је Југославија, осим што је била оквир за заједнички живот јужнословенских народа, омогућавала и српском народу, стицајем историјских околности распршеном широм Балкана, живот у једној држави уз уважавање конститутивности својих суседа. Крајишки српски националисти основали су Српски национални савет ради отпора Туђмановим потезима; Бабић је изабран за председника овог Савета.
 
== Независност Крајине ==
Септембра [[1990]]. организован је [[референдум]] на којем су се крајишки Срби већином од 99,7% определили за „суверенитет и аутономију“ Срба у Хрватској, и који је хрватска власт прогласила нелегалним и неважећим. Бабићева администрација у Книну је потом [[21. децембар|21. децембра]] [[1990]]. основала Српску аутономну област (САО) Крајину, која је потом [[1. април]]а [[1991]]. прогласила отцепљење од Хрватске и прикључење [[Србија|Србији]]. (Власт у Србији никада није званично признала српске државе на територији Хрватске и [[Босна и Херцеговина|Босне и Херцеговине]].) Већински српске општине у источној Хрватској (Источна Славонија, Барања и западни Срем) су објавиле прикључење САО Крајини. Др Бабић је [[30. април]]а изабран за Председника Извршног савета САО Крајине, а потом га је Српска скупштина Крајине поставила и за министра унутрашњих послова и министра одбране. Бабић формира оружане снаге, блокира путеве („балван револуција“) и тако ефективно прекида везе [[Далмација|Далмације]] са остатком Хрватске. Одмах потом, прво на [[ПлитвицеПлитвичка језера|Плитвицама]] а затим и другде, избијају и оружани сукоби између крајишких Срба и новооснованих хрватских оружаних снага, са десетинама мртвих на обе стране. Југословенска народна армија, под контролом тада већ нефункционишућег [[Председништво СФРЈ|Председништва СФРЈ]] (у којем је [[Слободан Милошевић|Милошевић]] руководио са четири, а републике које су тежиле отцепљењу са остала четири гласа), у почетку је покушавала да стоји између зараћених страна али је временом прешла на српску страну.
 
Оптужница Хашког трибунала описује како је око августа [[1991]]. Бабић постао део „заједничког криминалног подухвата“ са циљем да трајно и силом одстрани несрпско становништво са територије под својом управом и потом их припоји новој држави под српском контролом; међу другима оптуженима за овај подухват су и Слободан Милошевић, [[Војислав Шешељ|др Војислав Шешељ]], чије су паравојне јединице учествовале у дејствима у Хрватској, [[Милан Мартић]], такође председник Крајине, те неколико официра ЈНА укључујући и генерала [[Ратко Младић|Ратка Младића]], у то време команданта снага ЈНА у Хрватској. Према сведочењу које је Бабић дао у свом предмету за ратне злочине, током лета [[1991]]. тајна полиција Србије под Милошевићевом контролом је „успоставила паралелну структуру државне безбедности и полицију Крајине, те јединице којима је управљала [[Служба државне безбедности]] Србије“{{чињеница|date=09. 2009.}}<!--добро би дошао извор цитата-->. Распламсао се и прави рат у којем је заузета трећина територије Хрватске и, тврди се, несрпско становништво етнички очишћено. Највеће борбе вођене су од августа до децембра [[1991]], током којих је око 80.000 Хрвата и Муслимана напустило Крајину, протерано или убијено. Још хиљаде су убијене или депортоване у источној Славонији, где је главну улогу играла ЈНА.
 
== Пад ==
У новембру [[1991]], специјални представник генералног секретара [[УједињенеОрганизација нацијеуједињених нација|Уједињених нација]] [[Сајрус Венс]] предложио је план којим би Крајина била демилитаризована (оружје похрањено у складишта по систему „двоструког кључа“) и коју би потом штитиле мировне снаге Уједињених нација („[[плави шлемови]]“) које би биле распоређене на читавој њеној територији док би се водили политички разговори а на српским подручјима иначе очуван статус кво. Бабић се снажно успротивио овом плану и САО Крајина је [[19. децембар|19. децембра]] [[1991]], датума када је немачки министар иностраних послова [[Ханс-Дитрих Геншер]] објавио да ће [[Немачка]] признати независност Хрватске (види и „[[Danke Deutschland|Данке Дојчланд]]“), преименована у [[Република Српска Крајина|Републику Српску Крајину]], којој су се у фебруару [[1992]]. придружиле и српске области из источне Хрватске. Бабић је од Српске скупштине Крајине тражио да одбаци Венсов план, али неуспешно, јер је план подржавао Милошевић, кога су касније западне силе проглашавале за „фактора мира и стабилности на Балкану“. Милошевић је сматрао да су српски циљеви у Хрватској остварени и желео да повуче ЈНА пред долазећи рат у Босни и Херцеговини. Бабић је гурнут у страну, Скупштина РСК је члан усвојила [[16. фебруар]]а [[1992]], а онда је [[26. фебруар]]а Милошевић Бабића и формално одстранио и заменио га [[Горан Хаџић|Гораном Хаџићем]] из источне Славоније, који је генерално виђен за њему далеко послушнију фигуру. Иако је Бабић остао активан у крајишкој политици као министар спољних послова, његов утицај био је веома слаб. Мировни разговори који су вођени по усвајању Венсовог плана нису дали резултате, а хашка оптужница тврди како несрпским избеглицама не само да није дозвољаван повратак већ се уништавањем њихових села, културних и историјских знамења чинило све како до њега никада не би дошло. Бабић је сведочио како је ова политика спровођена преко српске тајне полиције из Београда којом је управљао Милошевић, за којег је такође тврдио да је у потпуности управљао крајишком администрацијом и оружаним снагама; Милошевић је ове наводе негирао, тврдећи да их је Бабић измислио „у страху“.
 
На првим парламентарним и председничким изборима у Републици Српској Крајини [[12. децембар|12. децембра]] [[1993]], Бабић је убедљиво победио противкандидата [[Милан Мартић|Милана Мартића]], који је уживао нескривену подршку београдских власти, између осталог у виду медијске кампање. Београд је одбио да призна резултате и нови избори су одржани [[23. јануар]]а наредне године, на којима је Мартић изабран за председника а [[Борислав Микелић]] за председника Владе.
Ред 54:
Јула [[1995]]. Микелић је смењен. Изузетно тешка позиција у којој се на лето нашла [[Војска Републике Српске]], нападана на терену са свих страна и изолована од Србије, учинила је да Бабић буде изабран за председника Владе Републике Српске Крајине, и буде проглашено њено уједињење са Републиком Српском. Бабић после дужег одбијања под јаким притиском Београда (власти, опозиције, [[Српска православна црква|СПЦ]]) прихвата [[план З-4]], који је предвиђао широку аутономију за један део РСК у оквиру Хрватске, као основу за даље преговоре. Загреб није пристао на план З-4, рачунајући са тиме да ће, пошто су босански Срби заузели Жепу и Сребреницу, међународна заједница одобрити војну акцију.
 
На позицији председника Владе Бабић је остао неколико недеља. Дана [[4. август]]а [[1995]], Хрватска је отпочела [[Операција Олуја|Операцију Олуја]]. Београд је у потпуности игнорисао ситуацију (српска државна телевизија дуго није ни објавила вест о нападу, и у крајњем власти Србије су се задовољиле улагањем дипломатских протеста), стигла је наредба за повлачење и евакуацију и РСК је пала практично за неколико сати уз отпор који је потрајао до 7. августа. Стотине хиљада Срба, већина становништва РСК, избегло је ка тадашњој [[СРСавезна Република Југославија|СР Југославији]] и [[Република Српска|Републици Српској]].
 
Бабић је са породицом дошао у Београд уочи „Олује“. Потом су живели у [[Батајница|Батајници]], где је он наводно на имању рођака гајио живину.
Ред 66:
Хашки трибунал је [[28. јун]]а [[2004]]. године Бабића осудио на 13 година затвора, одбацујући предлог тужилаштва за казну од 11 [[година]]. Суд је закључио да је Бабић крив за више но што га је Тужилаштво теретило али је имао у виду и добровољну предају: ''„Бабић није био главни покретач кампање прогона... Међутим, Претресно веће подсећа да је Бабић одлучио да остане на власти и да је пружао значајну подршку прогонима несрпског цивилног становништва“''<ref name=autogenerated1>ICTY</ref>. Према Бабићевом захтеву из страха због својег сведочења, Трибунал никада није открио у којој ће он земљи служити казну.
 
Бабић је нађен мртав [[5. март]]а [[2006]]. у 18.30 након [[самоубиство|самоубиства]] у притвору Хашког трибунала у [[Схевенинген]]у ([[Хаг]], [[Холандија]]), где је боравио ради сведочења против Милана Мартића, свог наследника као председника РСК. Пре овога, сведочио је на суђењу Слободану Милошевићу и [[Момчило Крајишник|Момчилу Крајишнику]], а планиран је и као сведок на суђењима [[Јовица Станишић|Јовици Станишићу]], [[ФренкиФранко Симатовић|Френкију Симатовићу]] и Војиславу Шешељу. Трибунал је потврдио самоубиство али не и информације да се Бабић обесио.{{чињеница|date=09. 2009.}}
 
Милан Бабић је био ожењен Душанком. Имали су сина Стефана и кћерку Јелену.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/wiki/Милан_Бабић_(политичар)”