Бранко Поповић (сликар) — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
Autobot (разговор | доприноси)
м ispravke
Autobot (разговор | доприноси)
м Бот: исправљена преусмерења
Ред 1:
{{друго значење|другу особу|[[Бранко Поповић|Бранко Поповић (вишезначна одредница)]]}}
{{Уметник
| име = Бранко Поповић
Ред 20:
[[Датотека:B.Popovic Moja supruga 1925.jpg|мини|300п|Портрет жене Б. Поповића Дивне из 1925. године]]
 
'''Бранко Поповић''' ([[Ужице]], 15/[[27. јануар]] [[1882]] — [[Београд]], [[27. новембар]] [[1944]]) је био [[списак српских сликара|српски сликар]], [[ликовна критика|ликовни критичар]], професор и декан Техничког факултета Универзитета у Београду.
 
== Биографија ==
Рођен је [[Ужице|Ужицу]] од оца Стојана, оснивача прве српске фабрике [[чоја|чоје]] и [[ћебе|ћебади]] у Ужицу, и мајке Фемке. Од дванаесте године живео је у Београду. Завршио је 1905. [[Технички факултет Универзитета у Београду|Технички факултет]] у Београду. После тога је учио сликарство у [[Минхен]]у у цртачкој школи Хајнриха Книра (1905-1906), затим на Уметничкој академији код Лудвига Хертериха (1906-1909) и у Паризу (1909-1912). Објавио је већи број критика, огледа и студија о уметности. Насликао је око 100 дела, од којих је 80 сачувано. Био је један од оснивача [[Уметничка група 'Облик'|Уметничке групе „Облик“]]. Излагао је на заједничким изложбама у Паризу (1919), Филаделфији (1926), Лондону (1930), Риму (1937) и на 22. [[Бијенале у Венецији|Бијеналу у Венецији]] (1940).
 
Учествовао је у [[Балкански ратови|Балканским ратовима]], рањен је код [[Куманово|Куманова]], а такође је учествовао и у [[Први светски рат|Првом светском рату]]. Као официр VII пешадијског пука добио је чин потпуковнка. Добитник је ордена за храброст у Првом и Другом балканском рату и француског крста [[Легија части|Легије части]] са палмама у Првом светском рату.
Ред 31:
Био је члан [[Демократска странка (Југославија)|Демократске странке]]. После [[Априлски рат|слома Југославије]], бива затворен у [[Бањички логор|логору на Бањици]] као заговорник демократије. Успео је да се извуче и врати на функцију декана Техничког факултета. Одбио је да буде потписник ''[[Апел српском народу|Апела српском народу]]'' зашта су га касније комунисти теретили. Учествовао је у изради ''Српског цивилног плана'' са осталим српским интелектуалцима ([[Веселин Чајкановић|Чајкановићем]], [[Светислав Стефановић (лекар)|С. Стефановићем]] и други).
 
У новембру [[1944]]. године осуђен је и стрељан као ''народни издајник'' од стране [[Комунистикомунизам|комуниста]] и не зна се где је сахрањен. Том приликом је [[Политика (новине)|Политика]] објавила списак од 105 стрељаних, међу којима је било и његово име. Тада му је конфискована имовина. У његов стан и атеље у [[Кнез Михаилова (улица у Београду)|Кнез Михаиловој]] 24 уселио се сликар [[Ђорђе Андрејевић Кун]].
 
По решењеу Окружног суда у Београду рехабилитован је 2007. године. Изложбе његових радова организоване су: 1996. у Београду (у галерији САНУ), 1996. у Новом Саду (у ликовном салону огранка САНУ), 2004. у Ужицу (у Градској галерији) и 2011, 10. фебруара 2011. у галерији [[Радио-телевизија Србије|РТС]] и у Зрењанину у Народном музеју, 25. августа 2011.<ref>[http://www.naslovi.net/2011-08-16/arte/branko-popovic-slike/2743933 Branko Popović - slike - Arte], Приступљено 5. 4. 2013.</ref>.