Марија Калас — разлика између измена

Садржај обрисан Садржај додат
м Бот: исправљена преусмерења
Ред 15:
|место_смрти = [[Париз]]
|држава_смрти = {{застава|Француска}}
|инструмент = [[Вокал (музика)Певач|Вокал]]
|жанр = [[Опера]]
|занимање = [[ОперскиСписак певачоперских певача|Оперска певачица]]
|активни_период = [[1947]]. - [[1965]].
|издавачка_кућа =
Ред 25:
'''Марија Калас''' ({{јез-грч|Μαρία Καλογεροπούλου}}, право име '''Марија Ана Софија Сесилија Калогеропулос'''; [[Њујорк]], [[2. децембар]] [[1923]] — [[Париз]], [[16. септембар]] [[1977]]), [[грчка]] [[опера|оперска]] певачица рођена у [[Сједињене Америчке Државе|САД]]. Упркос своје релативно кратке каријере, окончане у четрдесетим годинама живота, Марија важи за један од највећих [[сопран]]а у историји опере.
 
Марија Калас је рођена у Њујорку у породици грчких емиграната. Са мајком и сестром се вратила у Грчку [[1937]]. Међународну каријеру је почела [[1947]]. и с великим успехом певала на највећим светским оперским сценама. Први велики тријумф је доживела 1949. када је у Венецији са успехом наступила у две веома различите улоге у операма Вагнера и Белинија. Током целе каријере Калас је често демонстрирала способности у певању разноврсних сопранских арија, од драмских до колоратурних. Њен вокални распон је био близу три октаве. У [[ЛаМиланска Скаласкала|Ла Скали]] је први пут наступала 1951. у опери „Сицилијанско вечерње“, и овај театар је био њена главна сцена током педесетих. У [[Опера Конвент Гарден|Лондону]] је редовно наступала од 1952, а ту је и завршила оперску каријеру [[1965]]. После тога наступила је само у рециталима 1973. и 1974. Средином каријере, 1953-1954, Калас је нагло смршала изгубивши 35 килограма. Неки критичари сматрају да је ова промена допринела опадању квалитета њеног гласа у неким оперским улогама, док други сматрају да је јој је глас постао мекши и заводљивији.
 
Марија Калас се убраја међу знамените реформаторе опере, као што су [[Рихард Вагнер]] и [[Артуро Тосканини]]. Култура друге половине XX века се неминовно повезује са њеним именом. Почетком 50-их година, појавом [[постмодернизам|постмодернизма]], опера XIX века постала је естетски анахронизам. Марија Калас је вратила оперску уметност на врхунски ниво. Највише је певала опере [[Белканто|''белканта'']], где се није ограничила на виртуозне колоратуре у операма Белинија, Росинија и Доницетија, већ је свој глас претворила у главно изражајно средство. Била је универзални певач, са дијапазоном од класичних озбиљних опера ([[опера серија]]) до позних Вердијевих опера, [[Веризам|веристичких]] опера Пучинија и Вагнерових драма.