Историјски извори — разлика између измена

У усмене историјске изворе спадају [[песме]], приче, предања, казивања сведока, који су се могли преносити са старијих на млађе генерације, усменим путем или бити прикупљени, забележени, неки од њих чак регистровани у архивама у одређеном тренутку, а затим јавно објављени у писаном, сликовном или аудио-визуелном облику.<ref>Из историје Првог српског устанка, Душан Перовић, Слово Љубве, Београд (1979)</ref><ref>Српске народне изреке I и II, Ђоко Стојичић, Новости, Београд (2006), ISBN 86-7446-124-7, ISBN 86-7446-125-5</ref>. Обично се сматра да је ова врста извора најмање поуздана и зато је треба користити нарочито обазриво. Један од најпознатијих примера усмених извора су [[Српске народне епске песме]], које је прикупио и објавио [[Вук Караџић]].