Семјон Тимошенко — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
Disambiguated: Кавказ → Кавкаске планине |
м Бот: исправљена преусмерења |
||
Ред 9:
| датум_смрти = [[31. март]] [[1970]].
| место_смрти = [[Москва]]
| држава_смрти = [[Савез Совјетских Социјалистичких Република|Совјетски Савез]], данас [[Русија]]
| војска =
| године_служења =
Ред 19:
| потпис =
}}
'''Семјон Константинович Тимошенко''' ({{јез-ру|Семён Константинович Тимошенко}}; [[Фруманка]], [[18. фебруар]] [[1895]] — [[Москва]], [[31. март]] [[1970]]) је био [[
Тимошенко је рођен у сељачкој породици код [[Фруманка|Фруманке]], у близини [[Одеса|Одесе]] у јужној [[Украјина|Украјини]]. 1915. је регрутован у војску [[Руска Империја|Руске Империје]], и служио је у коњици на западном фронту. Када је избила [[
Током [[Руски грађански рат|Руског грађанског рата]], Тимошенко се борио на разним фронтовима. Упознао се и спријатељио са [[Јосиф Стаљин|Стаљином]], и ово је довело до његовог брзог успона након што је Стаљин стекао контролу над Комунистичком партијом крајем 1920-их. Током 1920. и 1921, Тимошенко је служио под [[Семјон Буђони|Семјоном Буђонијем]] у 1. коњичкој армији; он, Буђони и [[Климент Ворошилов]] су постали језгро „Клике из Коњичке армије“, која ће под Стаљиновим патронатом доминирати Црвеном армијом дуго година.
До краја Грађанског, и [[Пољско-совјетски рат|Пољско-совјетског рата]], Тимошенко је постао командант коњице Црвене армије. Затим је, под Стаљином, постао командант Црвене армије у [[Белорусија|Белорусији]] (1933.); у [[Кијев|Кијеву]] (1935.); у северном [[Кавкаске планине|Кавказу]] а затим [[Харков|Харкову]] (1937.); и поново у Кијеву (1938). 1939, му је дата команда над целим регионом западне границе, предводио је [[Украјински фронт]] током [[
Јануара 1940, Тимошенко је преузео команду над совјетским армијама које су се бориле у [[Финска|Финској]] током [[Зимски рат|Зимског рата]]. Рат је почео новембра претходне године, команду је очајно водио [[Климент Ворошилов]]. Под Тимошенковим вођством, Совјети су успели да се пробију кроз финску [[
Тимошенко је био способан, иако традиционалистички војни командант, који је упркос томе видео хитну потребу за модернизацијом Црвене армије. Надвладавши опозицију других, још конзервативнијих официра, започео је механизацију Црвене армије, и производњу више тенкова. Такође је поново увео традиционалну оштру дисциплину царске руске војске.
Када су Немци извршили инвазију на Совјетски Савез, јуна [[1941]], Стаљин је преузео позицију комесара за одбрану, и послао је Тимошенка на [[Совјетски централни фронт|Централни фронт]], да спроведе борбено повлачење од границе ка [[Смоленск|Смоленску]]. Претрпљени су огромни губици, али је Тимошенко успео да сачува доста војника за [[битка за Москву|одбрану Москве]]. У септембру је пребачен у [[Украјина|Украјину]], где је Црвена армија претрпела губитке који су износили 1,5 милион, у обручу код [[
У мају 1942, Тимошенко је, са 640.000 војника, организовао [[Друга битка за Харков|противофанзиву код Харкова]]. Након почетних совјетских успеха, Немци су узвратили ударац, зауставивши офанзиву. Иако су Тимошенкове акције успориле немачко напредовање ка [[
Успех генерала [[Георгиј Жуков|Георгија Жукова]] у одбрани Москве децембра 1941. је убедио Стаљина да је Жуков бољи командант од Тимошенка. Стаљин је уклонио Тимошенка са команде на фронту, дајући му улоге општег команданта [[Стаљинградски фронт|стаљинградског]] (јун 1942.), затим северозападног (октобар 1942.), [[Лењинградски фронт|лењинградског]] (јун 1943.), [[
Након рата, Тимошенко је поново постављен за команданта Црвене армије у Белорусији (март 1946.), затим у јужном [[Урал (планина)|Уралу]] (јун 1946.); и поново у Белорусији (март 1949.). 1960, је постављен за генералног инспектора министарства одбране, што је била више почасна дужност. Од 1961. је председавао Државним комитетом за ратне ветеране. Умро је у Москви 1970.
Тимошенко је двапут добио орден [[Херој Совјетског Савеза|Хероја Совјетског Савеза]], марта [[1940]]. и [[1965]]. године. За заслуге током Другог светског рата одликован је, [[4. јун]]а [[1945]]. године [[Орден
{{Маршали Совјетског Савеза}}
|