Атомистика — разлика између измена
Садржај обрисан Садржај додат
м |
линкови |
||
Ред 7:
Дискусија међу грчким филозофима остала је без резултата иако је била веома жива. Ни за једно гледиште није било експерименталне, искуствене потврде. Растућа вера геометричара да је простор непрекидан дала је тежину теорији о непрекидној грађи материје. Међутим ни тада, идеје о дискретној, честичној структури материје нису у потпуности биле одбачене. Оне су добиле јасну подршку Лукреција (97 - 55 п.н.е.) у познатом делу "О природи ствари" и многих послеренесансних научника укључујући [[Исак Њутн|Исака Њутна]] и [[Руђер Бошковић|Руђера Бошковића]] (1711 - 1787). Међутим, тек су хемичари око 1800. године пружили прве експерименталне доказе о исправности таквог схватања.
У 18. веку неколицина хемичара бавила се испитивањем особина гасова и били су познати под именом "пнеуматски хемичари". Између осталих то су били Џозеф Блек (Joseph Black, 1728 - 1799), Џозеф Пристли (Joseph Pristley, 1733 - 1804), [[Хенри Кевендиш]] (Henry Cavendish, 1731 - 1810), [[Џон Далтон]] (John Dalton, 1766 - 1844), [[Карл Вилхем Шеле]] (Karl Wilhem Scheele, 1742 - 1786) и [[Антоан Лаовазије]] (Antoine Laurent Lavoisier, 1743 - 1794). Савремена теорија о атомској структури материје настала је из истраживања ове групе хемичара.
Нешто после 1850. године, интерес за особине гасова и њихово истраживање показали су и физичари, што је довело до развоја кинетичке теорије гасова коју су утемељили [[Џемс Клерк Максвел]] (James Clerk Maxwell, 1831 - 1879) и Лудвиг Болцман (Ludwig Boltzmann, 1844 - 1906). У тој теорији, која и данас важи, претпоставља се да се гасови састоје од малих честица, атома или молекула, које се налазе у стању непрекидног, хаотичног кретања....
Атомистички поглед превладао је тек после дуготрајне борбе са “енергетичарима”, како су називани противници атомске хипотезе. Упркос многим доказима о постојању атома многи су атомистику сматрали “интересантном хипотезом, допустивом са становишта наше спознајне моћи”. Одбијање атомске хипотезе од стране филозофа 19. века оставило је трага и на научнике тога доба од којих су многи пружали жесток отпор. На пример, Sопенхауер (Arthur Schopenhauer, (1788 - 1860) немачки филозоф) атоме је сматрао ничим другим до “измишљотином апотекара незналица”, док је Мах (Ernst Mach 1838 - 1916), аустријски филозоф и физичар) “атомистичаре” називао “удружењем верника”, мисле•и на недостатак очигледног доказа о постојању атома. Мах је свакоме ко би му се обратио бране•и атомистичку хипотезу одговарао питањем: “Да ли сте икада лично видели атом?” Међутим, када је 1910. године видео сцинтилације алфа честица на флуоросцентном заклону, признао је, са резервом, да најзад верује у постојање атома.
| |||