Борба за инвеституру — разлика између измена

'''Борба за инвеституру''' је најзначајнији конфликт између секуларне и црквене власти у средњовековној Европи. Почео је у [[11. век]]у као спор између [[Цар Светог римског царства|цара Светог римског царства]] и папе [[Папа Гргур VII|Гргура VII]] око тога ко контролише постављање ([[инвеститура]]) виших свештеника ([[бискуп]]а). Тај спор доводи до готово 50 година грађанског рата у Немачкој у коме побеђују велике војводе и опати, а Немачко царство се распада и не опоравља се до уједињења Немачке у [[19. век]]у.

Шанса се показала, кад је на власт дошао 1050-их цар [[ХенрикХајнрих IV, цар Светог римског царства|Хенрик IV]]. Пошто је цар био још дете реформатори проглашавају [[1059]]. на црквеном концилу у [[Рим]]у да секуларни владари неће више бирати папе. У ту сврху су формирали [[колегијум кардинала]], који бира папу. Тај начин бирања папа се одржао до данас. Кад је Рим успио да контролише избор папе, кренуо је на укидање права владара на инвеституру осталих свештеника.

Папа [[Папа Гргур VII|Гргур VII]] је [[1075]]. тврдио да је Римска црква основана од бога и да је папска власт универзална и да једино папа може постављати бискупе и свештенике. То је био отклон од средњовековне равнотеже снага и [[Папа Гргур VII|Гргур VII]] по томе елиминише инвеституру, по којој је божански постављени монарх имао право да поставља прелате, који би опет имали и секуларну и духовну моћ.

Када је [[ХенрикХајнрих IV, цар Светог римског царства|Хенрик IV]] престао бити дете, послао је Гргуру VII писмо, којим смењује папу и сазива избор новог папе.

Хенрик IV је био суочен са побунама, па му није преостало ништа друго него да се извини папи. Покајнички [[Пут у Каносу|путује у Каносу]] [[1077]]. и ту се извињава папи. Као доказ да се каје за своје грехе дошао је бос усред зиме и у кошуљи од грубе оштре длаке. [[Папа Гргур VII|Гргур VII]] му опрашта и скида екскомуникацију са њега. Али немачке аристократе не престају са побуном. Изабрали су ривалског краља Рудолфа Рајнфелдског.

Хенрик убија [[1081]]. Рудолфа и исте године напада Рим са циљем насилне смене [[Папа Гргур VII|Гргура VII]] и постављања новог папе. Гргур VII је позвао у помоћ своје пријатеље [[Нормани|Нормане]], који су били у јужној Италији. Нормани су спасили папу од Немаца. [[Нормани]] су при томе опљачкали [[Рим]], па су грађани Рима устали против папе [[Папа Гргур VII|Гргура VII]]. Гргур је побегао јужно [[Нормани]]ма и убрзо је умро.

[[Вилијам I Освајач|Вилијам Освајач]] је прихватио благослов Гргура VII кад је извршио [[Норманско освајање Енглеске|инвазију Енглеске]]. Међутим [[Вилијам I Освајач|Вилијам Освајач]] одбија папин захтев да дође у Рим и да прихвати такозвани документ ''„Донација Константина“'', по којима би папа имао пуна права постављања, а не краљеви.

Бискупи и опати Енглеске остали су лојални Вилијему Освајачу, иако је папа [[1075]]. тврдио да само папа поставља бискупе. Током власти [[ХенрикХенри I|Хенрика I]] било је доста препирки између [[Рим]]а и [[Вестминстер]]а, па надбискуп [[Анселмо Кентерберијски]] подноси оставку и повлачи се у манастир. Био је екскомунициран Хенриков кључни саветник, али папа се није усуђивао да екскомуницира Вилијема Освајача. Папи је била потребна енглеска подршка током проблема са Хенриком IV. Осим тога и за крсташки рат била је потребна енглеска подршка.